Динар на трагу куне

Сведоци смо да је недавно једна чланица Европске уније прихватила неповољне услове при увођењу евра. Реч је о Хрватској. Не бисмо се бавили тиме да Србија већ сада не ствара исте такве услове које је воде ка сличној судбини. Разлог је што Србија следи праксу Хрватске и већ дуги низ година води девизно-монетарну политику прецењеног курса домаће новчане јединице. Таква појава је била присутна у Хрватској од самог почетка увођења куне.

Неповољности такве политике састоје се у томе што се привреди и грађанима намећу знатни додатни будући издаци. Реч је о додатним издацима који би се јављали после увођења евра при куповини домаћих роба и услуга, као и на бази других плаћања домаћим субјектима.

Бројчани подаци неумољиво указују на те последице. Да бисмо их илустровали, пођимо од претпоставке да данас Србија уводи евро, замењујући 120 динара за један евро. С обзиром на то да је већ дуги низ година курс динара близу 120 динара за евро и да је у том периоду константно била присутна одговарајућа инфлација, основано се може сматрати да је реалан курс домаће валуте далеко изнад износа од 120 динара. Претпоставимо да он износи 150 динара. Избором одговарајуће методологије, утврдило би се који је то прецизан износ који одговара равнотежном курсу динара. Ако би се постојећа вредност од 120 динара узела као основ за увођење евра, као што се тај ниво захтева предвиђеном процедуром коју утврђује ЕУ, онда би, на пример, обвезник по стамбеном кредиту у износу од рецимо шест милиона динара дуговао 50.000 евра. По курсу од 150 динара он би дуговао 40.000 евра.

На сличан начин би се јавиле неповољне цене у еврима за све произведене артикле и пружене услуге од стране домаћих субјеката. Ако је, рецимо, цена једног од посматраних артикала 6.000 динара, онда ће она бити изражена са 50 евра по курсу од 120 динара. Ако би се применио курс од 150 динара, онда би та цена била 40 евра. Ови диспаритетни односи не би се јављали само при куповини роба, укључујући и енергенте и услуге, него и при отплати кредита номинованих у динарима, као и пореза. То значи да би сви ови издаци могли бити већи за 25 одсто, односно за други одговарајући проценат у односу на издатке који би се јављали да је примењен реалан курс. Тако повећани издаци условили би остваривање ниже рентабилности великог дела привредних субјеката, затим смањење конкурентности при извозу, односно омогућавали повећану конкурентност страних партнера на домаћем тржишту.

Међутим, након увођења евра на бази прецењеног курса динара, не би више постојале могућности за исправку тих неприхватљивих односа. У таквим условима појединачни произвођачи најчешће не би имали могућности да чак смањењем зарада запосленима компензују прекомерне издатке створене на приказаним системским решењима. Не би се више могли кориговати односи на бази којих је један артикал с истоветним квалитетима, у односу на одговарајући артикал из увоза, много скупљи код нас него у иностранству. Та несразмера јављала би се и када се оба посматрана артикла производе по истој технологији и када је много нижа зарада при производњи домаћег производа. Уосталом, треба имати у виду да због тих разлога „Мегл” напушта Хрватску баш у овом тренутку.

Фиксирањем тих односа дугорочно би се подржала пракса преферирања увоза и дестимулисања извоза. Свакако да нам је интересу да онемогућимо ту праксу. Наш је интерес да избегнемо такав исход у циљу остваривања бржег економског развоја и смањења постојећег негативног спољнотрговинског биланса.

Једнократна исправка прецењеног курса није могућа у тренутку добијања понуде за увођење евра. Притом се има у виду да се нису знатно повећале цене артикала у земљама пошто су увеле евро. Ова корекција би у том тренутку значила да се све зараде морају аутоматски смањивати за проценат корекције курса. С обзиром на то да је то практично неспроводљиво, једини прихватљив пут је да се већ сада приступи смањивању прецењене вредности динара.

Ипак, треба имати у виду да тај правац није ни лак ни једноставан. Свако смањење вредности националне валуте подстиче повећање стопе инфлације. Њен нежељени раст одмиче земљу која се кандидује да уђе у ЕУ од испуњавања мастрихтских критеријума и пријема у ЕУ. Ако би тај процес трајао неприхватљиво дуго, због недоследности у примени одговарајућих мера или из других разлога, онда би се наметнуло нужно решење да се одгоди потпуна и доследна исправка прецењеног курса валуте за извесно време. То би истовремено значило да се тиме одгађа и испуњавање услова за увођење евра. У том случају Србија не би, попут одређених земаља, могла да прихвати понуду да тог тренутка започне процедуру уласка у еврозону. Она би тај улазак морала да одгоди до тренутка док не успе да успостави равнотежни курс домаће валуте. У супротном би таква њена одлука значила дугорочно дефинисање монетарне политике на сопствену штету.

Специјалиста за банкарство