Сенекино прво полувреме

Ових дана, у једном дневнику из „југосфере”, набасах на врло стару фотографију. На фотографији – Тито. У Овалном салону Беле куће. У Вашингтону. Тито у фотељи, с цигаром „куба” у руци. Десно од њега, у другој фотељи, амерички председник Никсон.

Ето, шта беше Тито и угледна СФРЈ, с њим на челу. Тито, за кога неки данашњи политичари кажу да је био – бравар. Не металоглодач – што му је, заправо, био занат – него, ето, скоро па постаде некакав „калауз-бравар”. Баш чудан неки бравар, с „кубом” коју елегантно држаше у руци. „Бравар” што опуштено седи у фотељи у овалном салону Беле куће прочешљавајући светску политику с америчким председником Никсоном. Који је седео у истој таквој фотељи, истог дезена.

У Паризу ме, најчешће ноћу, често походи римски филозоф Сенека. Знате већ, то је онај римски филозоф из богате и угледне породице Сенека, који, између осталог, написа танку филозофску књижицу занимљивог наслова „О срећном животу”. Сенека сматраше да је срећан онај живот који је у складу с природом. А такав живот, написа Сенека, могуће је остварити најпре и само уколико смо здравог духа, као и здравља, уопште.

Може ли се Парижанин који живи у великом стану с бројним собама, у старој патинастој буржујској згради типа „османијен” (haussmannien), сматрати срећним? И ако уз то, наравно, има добро здравље, љупку и никад досадну враголасту женицу, успешну одраслу децу, повелик конто у банци. Да ли је, можда, случај овог Парижанина што угодно живи свој живот – у овој епохи бездушног и немилостивог неолибералног капитализма – случај тог срећног човека-добитника који живи „у складу с природом”, како проповеда велики Сенека?

Да ли се некоме ко има 65 година, па навише, и ко је највећи период живота проживео у Титовом режиму, више свиђа „прво полувреме” његовог живота или, пак, ово „друго полувреме”? Људи који нису живели у првом полувремену, нису нарочито квалификовани да причају о животу из оног првог полувремена. Напросто, зато што су тад били мали, или се још нису били ни родили. А што се нас из „првог полувремена” тиче, могли смо, примера ради, отпутовати и прошетати се париским Јелисејским пољима кад год нам се ћефнуло. Наравно, под условом да смо имали новца за такво путовање. Становници држава које су припадале групацији Варшавског пакта о таквом путовању могли су само да сањају.

У „првом полувремену”, између осталог, имали смо и врло јаку националну фудбалску лигу. Само Београд имао је у првој лиги три фудбалска клуба. Сарајево два. Кад би наша фудбалска екипа учествовала у Купу европских шампиона, врло скупо би продавала своју кожу на европској фудбалској сцени. Црвена звезда победи француску екипу Марсељ у италијанском Барију и освоји титулу шампиона Европе. Сада, у овом „другом полувремену”, кад постоји фудбалска суперлига Србије, Црвена звезда или Партизан, чим играју с неким јачим европским тимом, одмах „фасују шест комада”. Бројне фабрике из „првог полувремена” наших живота... шта ли то би са њима? Где и како нестадоше? А толико смо их имали у том „првом полувремену” да им се чак ни број није знао.

Оно што је, бар на Балкану, остало идентично – како у првом, тако и у овом другом полувремену – јесу повећа друштванца, искључиво мушкараца који седе и часте се у кафани плаћајући наизменично туре. Остала ми је у сећању сцена из кафане на грчком острву Санторини. Елем, седам мушкараца у кафани. Нигде жене. „Где су вам жене?”, питам их. „Како где су?”, јави ми се један бркајлија. „Па, код куће су, где би друго могле бити?” „Зар се не плашите да би могле банути у кафану с оклагијом у руци да вас траже, или, недајбоже, с оним здепастим дрвеним ваљком за ваљање теста за колаче?”, пецкам их смешећи се. Праснуше у смех. „И наше жене изађу саме са својим пријатељицама у кафану, на кафу и пиће, тако да је резултат нерешен”, рече један весели Грк широких плећа.

Има још нешто што је остало исто и у првом и у другом полувремену наших живота. И то не само у земљама „југосфере”, него и на Западу. Некад су најважније реченице из којих су произлазиле битне одлуке у „сизовским материјалима” за делегате, биле написане већином на дну стране, врло ситним, једва видљивим словима. Неколико дана након гласања на седници СИЗ-а, делегати би се бунили каква је сад то одлука за коју је гласало њихово веће радника. У стручној служби СИЗ-а чиновници би им рекли да мало боље погледају материјале које су били добили за седницу. И заиста, нашли би ту бирократску и перфидну „цаку” провучену кроз сићушна, тек лупом видљива слова. У Француској такође зна да се деси да човек, рецимо, купи стан у двоспратници. Изнад станова, на другом спрату – а на рекламном проспекту – фино се на фотографији види дугачка надстрешница која покрива све балконе на другом спрату. Касније, кад купац купи тај стан на другом спрату – нема стрехе. „Како то да је нема?”, чуди се купац. „Господине, фино вам пише малим словима на првој страни рекламног проспекта, испод фотографије ваше будуће зграде, да заједничка стреха за балконе другог спрата постоји – али само на проспекту”, лукаво ће извођач радова.

Верујте ми, сигуран сам да је и у поп и рок музици прво полувреме наших живота било боље од другог полувремена. У првом полувремену имали смо „Индексе”, „Бијело дугме”, „Корни групу”, Арсена Дедића, Оливера Драгојевића, Јосипу Лисац, Бисеру Велетанлић... Ипак, и у овом другом полувремену имамо, рецимо, одличног Васила Хаџиманова, сина Зафира Хаџиманова и Сенке Велетанлић, те његовог загребачког пријатеља џез-пијанисту Матију Дедића, сина Габи Новак и Арсена Дедића. Присуствовах концерту Матије Дедића и промоцији његовог албума „Сентиана” у мађарском институту за културу у Паризу.

Васил и Матија, сјајни су џез музичари.

Дипломирани журналиста и професор социологије