Живот Срба у Клокоту

- Немамо живот - каже више за себе средовечни Србин, становник села Клокот код Косовске Витине. - Овде су прексиноћ, на продавницу - једино место за окупљање у селу - испаљена три хица.
Трајан Трајковић, представник ових људи, био је забринут због дугог периода тишине која је прексиноћ прекинута. Страх од великих покрета и етничке стихије видљив је у толикој мери да се у изолованим српским заједницама нико не осећа сигурно, нема институције којој се верује, нити довољно чврсте идеје која би надјачала општу меланхолију и несигурност. Ова мала затворена етничка острва већ предуго плутају без икаквог циља, а њихов положај биће најтежи и најнеизвеснији у било којој форми решења косовског питања: уколико се продужи суверенитет Србије они ће, у дyгом периоду, бити прва мета и главни кривци; уколико дође до поделе Покрајине њих ће протерати, или ће им понудити такве услове да морају отићи; уколико се оствари нека врста независности Срби ће самим присуством по њу бити стална претња, а албански екстремисти нису задовољни ни оним што је Ахтисари понудио.

Након осам година апсолутне етничке власти, огромне међународне помоћи и наклоности, друштво косовских Албанаца није успело да пронађе демократски пут, упропастивши тако на дуге стазе идеју о сопственом суверенитету. У том друштву су пред нестанком Хрвати, Турци, Горанци, а ни остале етничке заједнице немају елементарни осећај сигурности.

Изгледа парадоксално, за сада статус кво или тачније брисани простор између решења највише одговара косовским Србима, ако ништа друго, оно због наде да се нешто крупно и значајно може догодити и утицати да се њихови животи промене. Та нада многе и држи у Покрајини.

Србима је изгледа најјасније оно што им је нападач на бедну сеоску продавницу понудио, његове поруке сви одмах читају и за њих имају само једно решење - одлазак.

Но, да ли косовски Срби разумеју шта им нуди и говори званична београдска власт, какве користи имају од тога, жели ли та власт да они остану и може ли их убедити да то ураде?

Ниједан озбиљан државни чиновник није покуцао на врата Срба из Клокота, ниједан се овде није дуго задржавао, објашњавао шта се то важно дешава и какви су планови за сваки, па и најгори расплет косовског проблема. Изостао је брижљиво планирани развој малих заједница, изостала су огромна улагања у просвету и отварање према свету, изостала је интеграција и развој урбаног духа као компензација за изгубљени градски живот. Ове људе са државом најчешће повезује несрећа, не долазе најбољи кадрови већ ситни партијски политиканти. Има ли смисла по стоти пут поновити: за протеклих сто година у државотворној јаловости прешли смо пут од Милана Ракића до Милана Ивановића, од Бранислава Нушића до Марка Јакшића.

За опстанак Срба биће врло важан и став Српске православне цркве која ће, највероватније, без обзира на решење, позвати народ да остане где јесте, али да не сарађује са новим властима. Ипак, шта ће урадити косовски Срби зависи највише од њих самих, односно од њихове способности да се сами организују и донесу одговорну одлуку. Масовно напуштање Косова, посебно у случају да не буде албанског насиља, било би највећа услуга самим Албанцима, али и међународној заједници која не би имала обавезу да штити Србе. У том случају сва кривица би била бачена на њих који, ето, опет по који пут у својој историји себе кажњавају да би се показали жртвама.

Све у свему, ни избор међународне заједнице није велики: она се не одлучује између доброг и лошег решења, већ између ескалације насиља и решења које би обезбедило барем неку врсту привидне стабилности уз неопходно дугорочно војно и цивилно међународно присуство.

У међувремену, живот можда може и да причека.