Ни издајице, ни шлихтаре

Чудно је ово наше друштво. Људи који се куну у патриотизам и бригу за нацију нимало не маре да ли ће та нација и њено потомство доживети бољу, хуманију будућност, да ли ће млади, уопште, остати да живе овде. Људи који се куну у демократију и људска права презиру грађане и грађанке своје земље или бар њихову огромну већину. Екстреми се допуњују. Често се стиче утисак и да се, на неки чудан начин, њихови гласници ако не поштују а оно поштеђују. Вероватно зато што једни другима служе као одличан аргуменат и још бољи алиби.

Занимљиво је да се овај чудан склад неретко одражава у једном извитопереном односу према невладиним организацијама – од става да су оне криве за све или скоро све што наше друштво чини рањивим и изложеним "спољним" утицајима до тога да се само оне организације које деле став "што горе то боље" сматрају аутентичним представницима цивилног друштва. Ако се усудите да кажете да сте за европску будућност Србије, ви сте издајица и фукара, ако се не сложите с тезом да је "све исто, у ствари горе, само њега нема", онда сте шлихтара и провладина марионета.

Чини се као да је више неразумевања или погрешног разумевања цивилног друштва материјализованог, пре свега, у невладиним организацијама но што је то случај с било којим другим делом друштва и с било којом другом врстом организација. То је самим тим чудније што су оне, најчешће, форма самоорганизовања грађана, дакле требало би да су нам ближе од било које друге организације или институције. Да није тако потврђује и чињеница да се грађани и грађанке који су се и сами окупили у неко удружење често негативно односе према самом појму невладиних организација.

Негативне исказе о овим организацијама неретко срећемо у медијима, у изјавама званичника, па и међу неким аналитичарима. Ако их суочите с питањем зашто је то тако, они ће вам одговорити да је разлог у томе што им се не допада рад, много чешће јавни наступи неких од организација, односно њихових челника. Поставља се питање како је могуће да се оваква врста идентификације не догађа кад је реч, на пример, о странкама. Врло ретко ћете срести особу која ће због незадовољства једном или чак с више политичких странака тврдити да су све оне исте, као што ћете врло ретко наићи на тврдњу да је због незадовољства резултатима једног спортског тима потребно укинути спорт као такав. А нешто слично ћете, скоро свакодневно, наћи у нашим медијима кад је реч о невладиним организацијама. Мало се пише о разним активностима којима оне, често, излазе у сусрет потребама грађана које би иначе остале незадовољене – од организовања склоништа за жртве породичног насиља до вођења кампања за заштиту од сексуално преносивих болести и акција за прилагођавање нашег окружења потребама инвалида. Колико наших грађана зна да су женске невладине организације прве покренуле јавну расправу о насиљу у породици и злостављању деце, у време када је то за широку јавност још била табу тема; колико њих зна да су невладине организације прве повеле борбу против трговине људима или да су прве покренуле кампању за слободан приступ информацијама од јавног значаја? Колико оних којима је стало да живе у пристојном, хуманијем друштву зна да су управо невладине организације међу првима, ако не и прве, поставиле на дневни ред срамотни положај наших суграђана Рома и устале у заштиту њихових основних права? И да ли знају да су ове организације одиграле огромну, незамењиву улогу у збрињавању избеглица? Колико су наши грађани информисани о грађанским иницијативама које се боре против загађивања, о онима који су покретали кампање против корупције? Коначно, уочи седмогодишњице избора који су означили крај аутократске владавине и сурвавања Србије у понор самоизолације – да ли се још сећамо херојске улоге стотина грађанских акција и организација попут "Отпора" и Цесида, без којих би се Србија тешко вратила у свет?

Данас су многе од ових акција крунисане или законима, као што је нови породични и кривични закон, или успостављањем нових институција, као што је повереник за информације или омбудсман познат и као народни адвокат. Наравно, многе и нису, и питање је колико бисмо дуже чекали на антидискриминациони закон, или закон о родној равноправности и невладиним организацијама, на успостављање неопходних цивилизацијских норми и стандарда ако би престао организовани притисак грађана, односно ако би невладине организације нестале са сцене?

Невладине организације нису ни боље ни горе од друштва у коме живимо. Али без њих је тешко замислити да ће оно бити боље. Јер оне су израз грађанског активизма, оне обезбеђују да грађани учествују у процесима који обликују друштво, обезбеђују контролу власти на свим нивоима и боре се, истовремено, и за одговорну државу и за одговорне грађане. Њихова разноврсност и разнородност обезбеђују плурализам и демократију. Без истинског учешћа грађана нема ни демократског друштва, нити се може изградити одговорна држава. Наравно, увек ће бити организација и гласова који нису по "нашем" већ по "њиховом" укусу, али све док то не прихватимо не само као нужно зло већ као неопходност нећемо се одмаћи од опасности да се наша још увек крхка демократија сурва у социјалну аномију и/или криминализовано друштво.