Онo коферче и она торба

Управо слушамо изјаве досадашњег министра за инфраструктуру Велимира Илића, који претећи подсећа на „аферу кофер”. Реч је о оној догодовштини када је полиција у неком приватном стану (из којег је непосредно пре тога на позив секретара Владе Србије Дејана Михајлова изашао Ивица Дачић, председник СПС-а) затекла вицегувернера Народне банке Србије и, кофер – пун новчаница непознатог дародавца за неименованог примаоца! Е, пошто се ових дана показало да СПС неће у коалицију за формирање нове владе са Вељином (народњачком) коалицијом, Веља нас (или Дачића) подсећа на тај кофер, за који каже да „не зна да ли је у питању Дачићев или Динкићев”. Као, Веља – не зна!

Да се икада у протекле две године господин Велимир Илић сетио „афере кофер”, било би то природно. Да је предлагао да се афера реши, било би још природније. А да се, тада, као сада, сетио и могућности покретања парламентарне дебате – било би то најприродније.

Међутим, шта? Господин Илић (и не само г. Илић, него и било ко други) не само да није покретао питање решавања „афере кофер”, нити било које друге од стотине нерешених афера ове државе, него није покретао ни питање разрешења „афере торба”. Да подсетимо, реч је о оној торби коју је наводно неко са наплатне рампе (где се крало на десетине милиона евра путарине) свако или свако друго вече доносио у зграду Владе Србије. А из те зграде је, када се то наводно открило, неки „Веља”, како се чуло у „пресретнутом” телефонском разговору, наводно поручио „друмарима” да „не брину за себе”. Само да се „мало примире”.

„Тих дана смо нестрпљиво ишчекивали да министар Илић покрене парламентарну дебату о вечитим и огромним крађама државних пара од „друмских разбојника”, али залуд! Као што се, уосталом, ни Дачић никада није сетио да покуша да покрене парламентарну дебату о „коферчету”! А нису ни други. Као што уосталом пре неко вече и Милутин Мркоњић, потпредседник СПС, на телевизији рече да има „дугачак списак” овдашњих афера. Али не само да тај списак није изнео на видело, него се ни он никад није сетио да о некој од тих афера покрене расправу у Скупштини Србије, мада је тамо често и председавао.

Делимичан списак наших многобројних крупних афера повремено су помињали поједини политичари, претежно из опозиције, али и појединци у власти, мада тек да би некоме „зачепили уста”, а не са озбиљном намером да се криминал у врху власти, корупција, па и непосредна велика пљачка заиста открије и казни. Сећамо се да су неки политичари обећавали да ће „када они дођу на власт”, открити корупционашке афере око приватизације железаре Смедерево, шећерана, цементара... сумњиве куповине зарђалих возова, веома штетних уговора (списак је бесконачан), али тек једна или две афере су једва само начете („афера индекс”, „афера Градска чистоћа”...). Која беше трећа?

И, шта сад? Хоћемо ли да опет излазимо на улице да бисмо тражили решавање сваке афере појединачно? Или ћемо да потписујемо петиције? Или... Или су грађани потпуно немоћни пред назовимо га тако – „удружењем вечитих политичара који се узајамно штите без обзира на то да ли су на власти или у опозицији”. Политичари повремено најављују откривање неких афера, али то само прете једни другима, да се заузврат не би открила нека њихова афера. Или да би доспели или остали на власти.

Зна се, иначе, како се решавају афере духовно давно потонулог друштва какво је наше: ствара се и коначно створи легалистичко друштво – држава у којој правно и праведно функционишу сви њени сегменти (пре свега полиција и судство), а све остало се готово подразумева.

Овако како је сада, имамо само два решења: или да из године у годину правимо колекцију лепих обећања, или да скупљамо колекцију крупних афера.

У лепа обећања треба рачунати и најаву откривања великих афера. Као ово сада са „кофером”, или Мркиним дугачким списком великих афера који крије испод стола, или...
новинар