Дачић на одређено време

Само један човек могао је да постане шеф парламента у којем нема опозиције и да се то схвати као природна политичка појава! Није лукави момак одрастао у Житорађи, тој необичној српској вароши у којој су рођени све сами великани политичке, обавештајне и турбофолк мисли, од Цеце Ражнатовић до покојног Микија Ракића, човека за специјалне операције Бориса Тадића, тек случајно рекао да се уласком у скупштину као њен председник – враћа у завичај!

Садашњи сазив скупштине је природно окружење за човека који је, током три деценије бављења политиком, свега три године био ван власти. Сви ће гласати за његове предлоге, иако ће и он и посланици знати да најмање 80 одсто њих очима не може да га гледа. Али, чак и када зажмуре, подизаће руку.

Као да је Ивица желео да каже: „Метар мога села, а скупштина цела!” Није рекао, али је то мислио. Није ни Александар Вучић морао да га узме у власт. Имао је довољну већину да влада сам, са мањинама или са Александром Шапићем, али мање од годину и по дана пред председничке изборе, које ће спојити са ванредним парламентарним, шеф државе и напредњака зна да му је Ивица далеко кориснији као савезник него као опозиционар кога могу обузети револуционарне бубице. Шта Аца зна о Ивици што не виде остали? Да свако ко потцењује црвеног, то чини на сопствену штету! Много њих је гледало како уме да забоде нож у леђа, не трудећи се да сакрије трагове. То је осетио и Војислав Коштуница, чију је мањинску владу подржавао. Тај неугодни осећај имао је Борис Тадић, са којим се Дачић историјски помирио. Тај додир оштрице у леђа, и то на сопственим, приметио је и Александар Вучић, кога је Дачић продао за место градоначелника Београда, иако му се обећао. После четири године, пославши Бориса у други филм, отворио је пут Вучићу да постане српски број један. Аца му није заборавио ни једно, ни друго. Нарочито оно прво!

Чега је још свестан Вучић? Да Ивица зна зашто је Србија велика тајна, јер да је другачије, како би се исписивало житије председника социјалиста? У тој црној рупи без зидова и дна, која пулсира као живи створ, са скривеним законима у којој су издаја, оцеубиство и лажи основни предмети грађанског васпитања – Ивица Дачић је један од ретких политичких примерака који је лишен илузија да битисање на овом свету има срећан крај. Наравно, осим за њега. Не прогањају га речи као што је савест, јер га она не гризе. Давно је појео сопствену.

Док Вучић не жели да се иједан Србин препозна у њему, Дачић чини све да сваки Србин помисли да је Ивица. То их, заправо, чини нераздвојним. Када оде ван земље, Вучић зна да је његова „чуваркућа” син жандарма из Житорађе, јер међу председниковим људима нема играча таквог искуства који би Србе одржавао под хипнозом. Није Ивица, као шеф дипломатије, остављен код куће како не би цинкарио Русима детаље из Овалне собе, већ да би, гостујући на телевизијама, селећи се из студија у студио (на Пинку ми је умало заспао на рамену), држао Србе на окупу. Отуда још једна заблуда о команданту црвених, за кога се верује да је руски човек, па је зато одстрањен са места министра иностраних послова. Из такве, погрешне тезе, произлазе и све остале, па и она о мистерији његовог трајања, јер је он, иако се чини да уместо кисеоника удише руски гас, једнако завистан од лондонске магле и шетњи поред Темзе. Кад год се чинило да је Дачић орочен и само што није нестао – и после пада Милошевића, када је преузео партију, и када је испеглан извирио из коферчета, а потом из банане – његов рад на одређено време потрајао је, ево, тек 30 година!

Како је то Вучићу такође познато, он га држи поред себе, али не са више од десет одсто подршке, што је довољно да буде послушан и сачува парчиће власти, стварајући утисак да је понижен, али не и одстрањен. Као и Саша Антић и Бранко Ружић. Први, зато што је нешто више Вучићев него Ивичин, а други зато што је неопходан да подсети Ивицу да је политичка вечност у Срба ипак ближа Ајнштајну него Светом Сави.

Ко је пажљиво слушао Драгана Марковића Палму на конститутивној седници, не мислим на причу о Дачићевим панталонама, комада два, и мљацкању гироса у Паралији, већ о констатацији да Дачић до сада није био само председник Народне скупштине и шеф државе, могао је да схвати да из Палме говори Ивица.

Чак је и онај један једини посланик који је гласао против Дачића на конститутивној седници, Владан Глишић, рекао да је из Владе Србије померен њен најуспешнији човек. И они који немају добро мишљење о Дачићу, ако мућну главом, схватиће да је лидер СПС-а формално доспео на позицију број два у држави. Тиме је, по уставу, постао овлашћени наследник престола. Када се на тој позицији налазила Маја Гојковић, ту чињеницу као да су сви заборавили. Када је спикер парламента била Славица Ђукић Дејановић, тога се нико није сетио.

Дачић сада најављује да је спреман да води дијалог између власти и опозиције. Како је у парламенту нема, биће да је мислио на преговоре са бојкоташким странкама. Сличан задатак је имао када је почео да се бави политиком. Милошевић је одабрао њега и Горана Перчевића да одржавају округле столове са представницима Депоса. Тадашњи млади лавови СПС-а одували су сву академску памет антимилошевићевске Србије, па је Матија Бећковић своје пријатеље Михиза и Мићу Поповића назвао „Дачић и Перчевић”. Када су Милошевића дворјани упитали зашто млађаног Дачића убацује у такву игру, рекао је: „Има сувише глатко лице, време је да заради ожиљке.”

Садашњи представници ванпарламентарне опозиције с подсмехом анализирају Дачићев ентузијазам, алудирајући да ће постати мостић на Миљацки и томе слично. Да сам на њиховом месту, био бих више него забринут. Ако ми не верују, нека назову Матију. Изгледа да једино Вучић зна с ким има посла. С човеком глатког лица, а препуног ожиљака! Где их скрива Ивица Дачић?