Неизвесна цена потере за рекордима

Да ли је Новак Ђоковић у Бечу морао да доживи резултатски најтежи пораз у каријери? Свега три гема против 42. играча света Лоренца Сонега (6:2, 6:1), освојена преко воље, не могу да се пореде са истим учинком на Отвореном првенству Аустралије 2005, јер је Марат Сафин тада био четврти рекет света, а седамнаестогодишњи Ђоковић се са 186. места први пут пробио у главни жреб једног гренд слем турнира.

Нису падови мотивације новост за тенисера који је непосредно пре тог меча четвртфинала управо обезбедио шесту годину завршену на светском врху и достигао рекорд Пита Сампраса, идола свог детињства, који је у многоме инспирисао блиставу каријеру једног од свакако најуспешнијих спортиста последњих деценија. Нити је посебно необично да до падова мотивације долази после остварених високих циљева, не само у једној пребогатој каријери него и у целокупним аналима професионалне тениске ере.

Пре би се рекло да су слике повремене безвољности на терену црвена линија Ђоковићеве каријере, од предаја у првим годинама до повремених привремених „искључивања” у мечевима које је већином успевао да на крају добије. Каквим чудом? То је питање на које још нико није дао одговор, које је збуњивало и Роџера Федерера и у потпуности рушило његово схватање игре.

И нису га ти падови спречили да четири пута буде изабран за најбољег спортисту света, да у међусобним сусретима надмаши двојицу јединих ривала за места у историји, Роџера Федерера и Рафаела Надала. Колико зачуђују ти повремени падови, још више запањује Ђоковићева способност да се небројено много пута подигне током више од 15 година каријере, да се појави на терену још јачи.

Нека објашњења вероватно има само он, а нека – нико. Посматрача, а посебно ватреног навијача, међутим, погађа пад као што је био овај бечки, када Ђоковић изађе на терен и већ после неколико минута покаже да жели са њега да изађе са што мање труда. И то у недељи у којој је позивао наше људе у Аустрији да га бодре и говорио како се томе изузетно радује.

Први рекет света има све разлоге да буде задовољан овогодишњим резултатима и да се радује скорашњем обарању Федереровог рекорда од 310 седмица проведених на врху, али не и наглом паду мотивације у Бечу. После сваког таквог пада, главно питање посматрача је: докле може да се изнова подиже и поново весели игри?

Јер, овогодишњи догађаји у сезони пандемије, коју је започео фантастично, донели су му вероватно више стресних ситуација – на терену и посебно ван њега – него било ком другом у професионалном тенису. Још увек је неизвесна цена његове потере за историјским рекордима, јер када резултати прелазе у први план задовољство игром се губи, а без задовољства нема ни успеха.

Ако је неко у стању да се избори са таквим притиском, то је Новак Ђоковић, а први талас олакшања требало би да уследи 8. марта 2021, када и дефинтивно буде престигао Федерера по једном од фактора успешности.

Нису ни други имуни од сличних емотивних падова у турбулентој пандемијској сезони. Један од потенцијалних ривала за прво место идућег пролећа, Доминик Тим, такође је неочакивано поражен у Бечу, бранећи титулу на свом терену, а одмах потом је одустао од мастерса у Паризу. Рафаел Надал тек треба да покаже како ће његове ноге издржати уобичајене повреде када пређе на тврде терене. Трка се наставља, још смо далеко од коначног свођења рачуна.​