Јосип против Јосифа

Сукоб комунистичких партија окупљених око Стаљиновог Информационог бироа (ИБ) и Комунистичке партије Југославије (КПЈ) представљао је сложено размимоилажење кроз које су се преламали идеолошки, партијски, политички, војни, економски, културни и лични фактори. Компонента личног и улога Ј. Б. Тита незаобилазна је са становишта његовог односа према Стаљину, као и односа у најужем југословенском врху. Сукоб се у почетку одвијао тајно, а обелодањен је Резолуцијом ИБ, 28. јуна 1948. Тито ће у оквиру своје тактике пружања отпора и те 1948, у јеку одбацивања Резолуције и сопствене борбе за дистанцирање од великог Вође, Стаљину честитати рођендан 21. децембра, али то неће урадити следеће, 1949. године.

Југославија је у то време била суочена са реалношћу напада са Истока и подривања своје стабилности изнутра. Границе према југословенским суседима постале су поприште оружаних инцидената. Војне провокације, терористички акти, саботаже, пропагандни притисак, економска блокада, идеолошке и политичке поделе, страх, неизвесност и општа несигурност били су свакодневица у којој се живело. Таква атмосфера ојачала је утицај војног фактора и подржавала моћ комунистичке политичке полиције – Удбе. Цена одбране државе и самовлашћа КПЈ имала је своје наличје у репресији. Велики број људи ухапшен је и затворен. Страдалници по „гулазима“ оставили су сведочанство о робовању идејама и заточништву политици.

Идеолошки и политички сукоб ИБ и КПЈ резултирао је расцепом монолитног блока на Истоку. Запад је искористио раскид који је добио на „поклон“ и усвојио стратегију „одржавања“ Тита. Тито је сопственим избором постао „жонглер“ несврставања између Истока и Запада. Односи Јосифа и Јосипа временом су се мењали. После сукоба почела је да се гаси Стаљинова, а на другој страни да сија политичка звезда Јосипа Броза Тита.

Промена југословенске политике је нагризала идеолошки оклоп и изазвала дилеме, тако да је разумљива чињеница да се први антикомунистички дисидент (Милован Ђилас) појавио управо у Југославији. Вођа (Тито) и Партија су следили линију самовлашћа дистанцирајући се од крутог тоталитаризма и западног плурализма. Вођа је идеологију умешно искористио као политичко средство осећајући да је Ђиласов случај „претходница“ сучељавања с плурализмом, политичким и партијским. Пловећи између страха од претњи са Истока и страха који су потенцијално доносили процеси демократизације, Тито и Партија су у оба случаја губили власт. Совјетска иницијатива за нормализацију односа 1954/55. и касније Титу је омогућила да одржи дистанцу према Западу и избегне непосредно укључење у НАТО. Касније је имао спољнополитичке амбиције „великог“ вође „мале“ државе. Развој југословенске федерације текао је у знаку политичких криза (случајеви Ђиласа, Ранковића, студентског бунта 1968, маспока у Хрватској, либерала у Србији, Устава из 1974. итд.). „Федерирањем“ федерације премоћ над паметнима и способнима добијали су партијски апаратчици онемогућавајући демократизацију друштва. Претња државног опстанка остала је стално присутна траума. Интеграција се исказивала на политичком, али не и на економском и ширем друштвеном нивоу. Положај Југославије изгледао је превише наглашеним и важним. Он је то био политички у једном времену након чега се отишло у крајности несхватања, минимизирања и незнања. Једно је сигурно: подвргавање држава личностима представља усуд на овим просторима, јер се показало да су такве државе трајале колико и њихови владари.

начелник одељења за војну историју Института за стратегијска истраживања