Софија и Макрон, други пут

Француски председник Макрон и самити ЕУ у бугарском главном граду већ други пут у две године шаљу Србији стратешки важне поруке. Сетимо се на самиту ЕУ – западни Балкан маја 2018. у Софији француски председник Макрон је ставио политику проширења ЕУ на листу чекања тако што је дајући предност реконструкцији ЕУ одбио сагласност на Стратегију проширења тадашње Европске Комисије на челу са Ж. К. Јункером, усвојену у фебруару исте године. Та стратегија није никад потом усвојена од стране Савета (земље чланице) ЕУ, а сам процес и методологија проширења су доживели промене које тек треба да заживе у конкретном процесу приступања нових кандидата за пуноправно чланство.

За Србију је стављање политике проширења на листу чекања тада у Софији значило и успоравање њеног пута ка пуноправном чланству у ЕУ. У међувремену заоштрена глобална кретања, текуће кризе од економске до избегличке, појава и деловање вируса корона и с тим у вези изнуђени и контроверзни политички процеси, производе политичко-економске и социјалне проблеме и последице како самој ЕУ тако и Србији чиме се њен европски пут додатно компликује. Напросто у односу на стање у време поменутог самита ЕУ у Софији 2018, а у погледу европског пута Србије, садашње је знатно сложеније, изазовније и захтевније. Нема боље потврде од чињенице да ове 2020. Србија није отворила ниједно поглавље у приступним преговорима са ЕУ.

Потврђује нам то опет француски председник Макрон на видео-самиту, поново у Софији деветог новембра посвећеном Берлинском процесу, али неспорно у истом евроинтегративном контексту односа ЕУ – западни Балкан. Учествујући француски председник је оценио да је „дијалог Београда и Приштине питање безбедности Европске уније” уз нагласак на потребу да се управо због тога тиме активно бави превасходно ЕУ ради његовог успешног решавања. Без сумње да изјава/став француског председника одражава одређени већински политички консензус у оквиру ЕУ укључујући садашњег председавајућег ЕУ Немачку. Отуда она заслужује и посебну пажњу. Најпре то значи да питање решавања статуса КиМ представља важну геополитичку тему за ЕУ и да у том смислу улази у ужи круг њених политичко-безбедносних питања и циљева. Ово је порука и потврда Србији да се питање КиМ посебно третира на нивоу ЕУ са приоритетом решавања независно од њеног европског пута. Генерално, дакле, као претходно питање од посебног значаја за ЕУ, док ће сам процес конкретних приступних преговора ићи надаље одвојено у ужем смислу и у складу са зацртаним критеријумима, додатно дефинисаном методологијом и могућом динамиком. Надаље значај и динамика решавања питања КиМ добијају на тежини и брзини са, такође, одговарајућом поруком Србији. Напросто јасно је да питања безбедности у интерпретацији француског председника за ЕУ добијају приоритет. Западни Балкан са КиМ, као кључним проблемом за ЕУ слушамо у последње време често, већ јесте њено „лично” најважније геополитичко питање у текућем контексту њеног међународног положаја и односа, а које јој омогућује повратак на светску сцену и конкурентност са глобалним значењем и ефектима деловања. Додатни контекст и очекивања ЕУ око КиМ дају и резултати америчких председничких избора са већ прихваћеном у ЕУ победом демократе Бајдена.

Најјаснију оцену тих очекивања чини ми се даје немачки аналитичар Бодо Вебер у интервјуу Косово онлајну 11. новембра, износећи у суштини немачке ставове: „Враћање трансатлантском савезу, враћање на страну ЕУ која има водећу улогу у дијалогу (Београд–Приштина).

Путоказ шта Србију чека око КиМ и њеном европском путу, а после најновије изјаве председника Макрона и немачке платформе решавања уз „асистенцију” САД, у основи када се Приштина ништа не пита, не може да буде јаснији. Рекло би се ништа ново, што је истина, али када је реч о ЕУ сада у новом евроатлантском контексту, уз помоћ Софије и Макрона, бар недвосмислено.

Дипломата