Чувајте се гвозденог човека

Историчар Џејмс Хоз написа књигу „Најкраћа историја Немачке”, од Јулија Цезара до Ангеле Меркел. „Трибуне магазине” записа: „Изванредан увод у познавању и разумевању најзначајније земље данашње Европе. Сјајно штиво и идеалан буквар”. Мене је у овој књизи интересовала не толико милитантна страна, пре свега, Пруске чији је војнички дух био изазивач два велика светска рата, већ економски исечак приче из ове књиге. Препричаћу један његов део, у слободној интерпретацији, који се на неки начин понавља у свим државама. Пре уједињења немачких државица под Бизмарком немачка економска моћ концентрисана око базена Рајне расла је из године у годину. Пре него што је преузео Пруску Бизмарк, пореклом Прус, састао се јуна 1862. са британским премијером Бенџемином Дизраелијем који је након састанка дао историјску процену новог гвозденог човека: „Чувајте се тог човека, он мисли оно што говори”.

Немци су у припремама за Први светски рат штампали огромну количину обвезница са веома високим и примамљивим каматама. Практично покупили сву уштеђевину немачких грађана. Са тим парама финансирали челичане, градили путеве, правили топове. Елита је скривено рачунала да ће дуг и камате вратити из пљачке земаља које су мислили да нападну, као што је некад Пруска поразивши Француску из ње покупила сво злато и на томе развијала своју индустрију и јачала дух милитаризације. Међутим, наступило је оно „али што рачуне квари”. Немачка изгубила Први светски рат. Победници наметнули обавезе за репарације. Кад се саберу унутрашњи дугови (издате обвезнице) и репарације добија се дуг у висини од 174 одсто (од друштвеног производа)  отприлике исто онолико колико је Грчка била дужна 2013. Економски овај дуг се није могао исплатити из повећаних пореза. Влада се опредељује да штампа рајхсмарке како би вратила дуг својим грађанима и куповала страну валуту за репарације. Што су више штампали то је данак инфлација узимао маха, куповна моћ становништва (стандард) убрзано падала. Катастрофална инфлација узела маха. Новембра 1923. један амерички долар вредео је 4,2 билиона рајхсмарака.

Огромна већина немачког народа који су своју уштеђевину уложили у обвезнице остала је без својих штедних улога. Опстали су они који су сачували некретнине, чија је цена варирала с кризом, али су вредности сачуване, земљорадници, индустријалци. Сви остали, професори, државни службеници, лекари, власници продавница, радници и други постали преко ноћи сиромашни. Осећали да их је нова република, послератна Немачка напустила, издала. Постало је то влажно тле за појаву зеленог скакавца у лику и делу Адолфа Хитлера. Прича има наставак. У току Хитлеровог Другог светског рата нацистичка немачка економија се одржавала штампањем новца. У продавницама није било луксузне робе, а промет остале се контролисао. Грађани имали вишак марака, штедели кад дођу боља времена. А онда је економиста Лудвиг Ерхард предложио колосално решење. Изнео идеју да се уништи вишак рајхсмарака и то тако што ће се увести нова новчаница deutsche mark, да се старе марке замене за нове и то у односу 15:1 за грађане, а за пословну имовину 1:1. На овај начин ће се испразнити џепови грађана који неће гунђати, важно им је било само да су остали живи после рата и да почну да раде у здравијем амбијенту. На другој страни сачувана је имовина оних који су имали нека индустријска постројења која су наставила  с бизнисом. У исто време америчким Маршаловим планом добрим делом отплаћени су стари дугови Немачке. Немци почели да се буде, зауставили се нису ни до данас.

И ми смо имали галопирајућу инфлацију 1993. када је штампана новчаница од 500 милијарди динара. Ружна сликовница једног доба, емисија новца без покрића.

Сео сам на врућу столицу савезног секретара средином осамдесетих година прошлог века када нам је „ужарена” економија већ дубоко напрсла. Имао сам два задатка, да се донесе нови системски закон о ценама и друго да колико-толико повезујем растргане нити у снабдевањима, несташице и смиривање инфлације. Први задатак сам успешно обавио. Закон о ценама је био први системски закон који је донет као операционализација „Дугорочног програма економске стабилизације”. Други није решен ни много година после мене.  Нападали су ме у Скупштини Југославије на тему раста цена  ван задатих оквира. Инфлација је била болест посрнућа економије и Југославије у целини. Имао сам честе разговоре, спорења, с ондашњим гувернером Народне банке Југославије Радованом Макићем на тему примарне емисије или штампања новца, као једног од узрочника раста цена. Он се бранио тезом да је примарна емисија договорена на  највишем нивоу СФРЈ и да ја ту много не „дирам”, него да се окренем ниској продуктивности, малом извозу, превеликој потрошњи. Јалов и бескористан је био мој напад на емисију новца без покрића, али и гувернерова одбрана. Емисијом новца без покрића само моћне земље могу кризу извозити у слабије (долар), док код свих осталих то повећава цене, обара стандард и руши режиме.

Публициста и бивши члан Савезне владе у СФРЈ