Предупреди злочин: убиј убицу!

Позван сам да учествујем на трибини која има за циљ бодрење младих у мањим срединама. Место дешавања: Ечка, код Зрењанина. Хм, кад сам био клинац, трибине су ми махом биле досадне –- а сад сам на страни оних који треба да их учине интересантним. Чинило ми се да је главни проблем лежао у претераној фактографији: неки безлични људи безбојног гласа без престанка декламују фрапантне податке о овоме и ономе, а то све до те мере стерилно да се не бих штрецнуо ни да су ми казали тачан датум моје смрти. Океј, дајем три бамбија оном чики што нам је у средњој објашњавао зашто је добро добровољно дати крв: углађен, с брадом и брковима, просед, говор му барокно накићен, а очи хипнотишуће – био сам савршено убеђен да ми се обраћа вампирчина лично и да је поента у љубазној молби да се његовима да крв на тај фини начин, да не би ударили на план Бе и посисали нам је силом – одма’ ту, тад. Они што су чантрали о сиди и делили јефтине кондоме били су најнеубедљивији, а својим инсистирањем да је ХИВ ама баш свугде натерали су махом свакога да помисли: „Па мајку му, ако је то већ неизбежно, шта онда има да пазим”.

Јако озбиљне ствари – али, џаба ти порука ако не стигне на адресу. Када сам одржао низ трибина са Марком Видојковићем – тема: Како музика и писање утичу на промену свести људи – суочили смо се са још једном опасношћу: сваки облик социјалног делoвања служи да окупи истомишљенике и охрабри их у вери, много ређе да се нечији поглед на свет из корена промени. Главни циљ је то друго, а много присутнији учинак то прво. Отуд моја скепса – али, хеј, па нећемо седети скрштених руку зато што, гле чуда, (још) нисмо променили свет. На крају, ако неком клинцу могу да послужим као пример за нешто добро, вероватно би му значило да чује од мене лично шта му зборим.

Одлучио сам да излагање започнем ка’ доктор – дијагнозом. По мом скромном мишљењу, свеопшта учмалост није проблем – него појава, ситуација на терену. Више не вреди наглашавати, постало је уобичајено и добрано досадно кад неко ускликне: „Еј, бога ти, па ми смо очајни”! Бајага – „Добројутро, ово изнад нас је небо...” Недавно су миновинари тражили да прокоментаришем „текућа питања”–одговорио сам да су та питања, напротив, стајаћа – већ 20 година. То је тако и готова ствар. Прави проблем је син те ситуације – наиме, она је изродила чекање. И то оно најгоре, бекетовско– оно чији је резултат не само што Годо никада не долази, него што с временом заборављамо и шта то тачно чекамо.

Исто тако су ме скоро питали да ли и ја чекам Дачићеву одлуку. Обавезно, реко’, само то радим, седим и чекам да ми неко дода лењир да бих повукао праву линију. Најопаснија последица очаја: ничим изазвано уверење да треба сачекати у бункеру, док олуја прође. Свесно признавање да не умеш да одсвираш ноте свог живота без диригента – чија је палица ни мање ни више него чаробни штапић. Чудан мото за нацију која је, од свих чаробних штапића, најчешће сретала онај што бије по ребрима. Међутим, ми смо у свету познати као велики љубавници – дакле, обдарени – и ваљда зато никако да прекипи и дође до чувеног усклика „...е, пун ми је к...!”; тешко напунити толики канистер. А што је најгоре – заправо је лакше трпети. С друге стране прага је свет, велики свет који те изазива и ставља на разне пробе – ако само седиш и чекаш, није ти добро, али макар ти стално није добро на исти начин. Лепота доколице. Замка у коју смо се упетљали, јер су нас медији тако дресирали:„Само још ово, па смо на коњу!” Зато људи више не верују да вреди радити на себи. Чекање ствара превише слободног времена. Можда је баш ту и решење – убити време. То јест, паметно убити време. Иначе оно глупо убије тебе.

Зато сам клинцима испричао нешто што сам давно чуо од Кана, сликара из Јагодине. Ономад, док сам се бавио цртањем, на једној ликовној колонији објаснио ми је како изгледа његов први час, када добије ново одељење (радио је као наставник ликовног). Тип уђе у учионицу и нацрта круг на табли, а онда викне: „Лош је свако ко има слободно време!” Седне да упише час и пусти клинце да се тотално збуне. Онда устане и означи један део круга. „Ово је време кад спавате.” Онда означи још једно парче. „Ово је време проведено у школи.” Па још једно. „Време за дружење и скитњу. Па време за хоби”. И тако опетује, набрајајући све могуће активности. На крају, остане један сасвим мали део. Њега офарба, и каже: „Е, видите – ово је слободно време у правом смислу речи: сасвим празно, безидејно. Бесциљно. Ко има ово време, тај не зна шта ће од себе. Тада људи постају лоши.”

Наравно, клинце плаши дебела шанса да ће сваки вид иницијативе бити несхваћен и понижен – од ове масе што чека. Казао сам им да је то сасвим нормална појава – цела чекаоница рефлексно мрзи оног што је дошао на ред, јашта. Не треба се обазирати на то, јер такви те коче и онда кад те јавно мњење назива успешним. Што више јуноша то схвати и узме живот у своје руке, то већа шанса да чекаоница напокон схвати да шалтер уопште не ради.