Жена змај је столар

До Горјане Поњовић Балани (49), власнице и директорке „Вуд планет” из Зрењанина, добитнице овогодишњег признања „Цвет успеха за жену змаја” Удружења пословних жена Србије за креативно занатство, заправо уопште није било тешко доћи. На телефон који смо ископали на интернету јавио се слатки, дечји гласић и када смо објаснили кога тражимо, чули смо једно „Бабаааа, неко тражи маму”. Добили смо ускоро и мобилни телефон, уз објашњење да ће нам се Горјана сигурно јавити ако није у погону.

Какав сад погон, зар предузетница и директорка не седи, по дефиницији, у канцеларији. Трагамо даље.

– Извините, да ли сте ви добитница признања Удружења пословних жена Србије, да ли сте ви „жена змај”?

– Не, ја сам жена столар! Ево ме у погону, који се налази у Зрењанину у старој индустријској зони. То је радионица за прераду дрвета и израду намештаја. Овде сам сваког дана – рече Горјана и признаје да још необичнију реакцију изазове кад каже да је она – жена дрвосеча!

Мајсторица за обраду дрвета

Истина, не сече дрва у шуми, али их сече на бренти! То је машина за сечење трупца.

Горјана Поњовић Балани је мајстор за обраду дрвета. Ради, каже, све и свашта, али, изричито наглашава, не ради столице, јер, додаје, то је уметност за себе, и не ради паркет. Па затим набраја чиме се све бави њена фирма: уређењем ентеријера, екстеријера, уређењем башти, рестаурацијом намештаја.

Горјана се овим послом бави 24 године, а почела је у највећој италијанској фирми, која се бавила производњом степеница од дрвета. Открива да је то био њен први додир с дрветом, ако не рачуна оно што је научила на факултету. Наша саговорница је завршила вишу техничку школу.

Данас води мали погон, у којем, каже, раде троје: она и супруг Италијан, а све више, као велика, помаже деветогодишња ћерка Матеа.

– Ја сам рођена Сарајка, италијанска снајка и по избору Зрењанинка – каже Горјана.

Италија је преокренула, признаје, све у њеном животу: од тога да је преко дрвета дошла до супруга, који је био добављач у фирми у којој је радила у граду Форли.

– Желела сам да постанем вођа производње у тој фабрици, али то би теже ишло, јер сам била и жена и странкиња. Одлучила сам да оставим посао у тој фирми, а супруг ме је послао у Румунију, у фабрику за прераду дрвета, да научим све фазе процеса рада. Вратила сам се у Италију и отворила прву, малу радионицу у гаражи свог свекра и од тада до данас нисам изашла из – пиљевине!

Пре 10 година са супругом се преселила у Зрењанин, јер, објашњава, тада су у Италији средња и мала предузећа била потиснута у други план. Одлука да то буде баш овај град у центру Баната проистекла је из тога што је њена породица из Сарајева овамо избегла 1992. године.

Открива да јој први дани после пресељења у Зрењанин нису били лаки:

– Била је друга земља, менталитет непознат, муж Италијан, још не зна српски, беба на путу после 15 година брака.

Било је периода када су хтели да одустану, али, каже, после четири године долази до прелома. Преломна тачка догодила се када је Горјана одлучила да, како каже, „не трчи више сама, већ да се придружи одређеним удружењима”. Тако је кренула од Удружења пословних жена Зрењанина, па Удружења пословних жена Србије, до разних женских секција.

– Не само да сам схватила да су ова удружења корисна, већ имам и доказ да је исправно трчати у групи. Добију се подршка, информације. Испоставило се да се од нашег посла може лепо живети и у Зрењанину, у Србији, као што се могло и у Италији. Имамо пуно посла, јер извозимо своје производе у Француску, већ две зграде од културног значаја чекају да им вратимо стари изглед.

Ипак, каже да фирму за сада није ширила, али јесте производни погон: редовно обнавља парк машина.

– Како је тешко наћи столаре или заинтересоване за овај посао, одлучили смо да наставимо сами. Зато смо се окренули рестаурацији. Право је задовољство обновити, рецимо, врата, стара 120 или 150 година.

Поносно истиче да су недавно завршили рестаурацију ентеријера цркве у Српској Црњи, која потиче из 1770. године. То су, како каже, изазови у овом њеном послу, стално помера границе.

Горјана нађе времена да одржи и понеки час ликовног или техничког образовања у основним школама. Захвална је школама, које доводе своје ђаке у њен погон да им прича о лепом занату, који од заборава чува наше благо. Одржи и по неки час у средњим школама, а има и уговор о техничко-пословној сарадњи с факултетом и одржава летњу школу.

И хуманост се рачуна

За корону каже да јој није много помрсила планове, а подстакла ју је да се више посвети хуманитарном раду.

– Устајало се два сата раније, носила сам потрепштине и пензије нашим старијим суграђанима у својој улици. Сваке друге недеље осликавамо школско двориште, организујемо шетње за малу Тару, за коју сакупљамо новац да јој се купи слушни апарат – набраја наша саговорница.

Горјана је увела још један леп обичај: рођендане своје ћерке Матее организује као хуманитарне догађаје. Уместо да доносе поклоне, госте су замолили да у кутију убаце новац који је био намењен за децу Баната и дониран је за куповину логопедског сета развојном саветовалишту. На прослави деветог Матеиног рођендана, организоване су бројне радионице у дворцу „Каштел” у Ечкој. Било је више од 400 учесника, а гости су били и деца из дечјег села Сремска Каменица. Њима су дали и све поклоне и новац скупљен на том рођендану.

Шналица и цветне рукавице

Тешко је одржати женствени изглед у радном оделу, на виљушкару, комбију, у пиљевини, па Горјана не одустаје од шналица и цветних рукавица.

– Знам да је тешко отићи у предузетнике, тешко је плаћати доприносе, књиговођу, поготову кад имате здравствени или неки породични проблем и желите све да напустите, али када су жене удружене, када раде заједно, све се те ствари лакше превазиђу – поручује Горјана.

Пре три године наша саговорница је била номинована за признање Удружења пословних жена Србије, а ове године је и добила награду.

– То показује да једна жена за три године може стварно да напредује. У те три године стао је мој успех. На додели признања стала сам на бину, изговорила једну реченицу, а онда су емоције преовладале. Пре три године Удружење пословних жена Србије ми је дало ветар у леђа, ове године ми је дало крила. Ово је признање за све жене које возе камионе, виљушкаре, за све оне које имају предрасуде да жени није место на грађевини, за све жене којима је потребна оваква подршка – поручује ова предузетница.