Срећа прати храбре

Оливера Јевтић, најуспешнија српска атлетичарка, добитница је великог броја домаћих и међународних награда, истрчала је 10 маратона, освојила златне медаље у Амстердаму, Бразилу (два пута) и Београду, а 2006. године проглашена је најбољом спортисткињом Србије. Ова млада и успешна жена за себе каже да је истрајан и упоран борац не само на стази већ и у животу и истиче да је поносна што није напустила земљу када је била под санкцијама и када су падале бомбе.  

Формула успеха ове спортисткиње могло би се рећи да је веома једноставна – рад, упорност и стална борба. Како каже, за успех у било којој области потребна је преданост, непрестан рад и истрајност. „Када се ови елементи споје, увек дође и мало среће да се остваре најбољи резултати и отворе праве прилике. Што више тренирам имам и више среће.То није ништа ново, јер је добро познато да срећа прати храбре”, истиче Оливера Јевтић.

За себе каже да је одлучна, да жели да буде успешна и остане упамћена по добрим резултатима. „Зато сам и почела да трчим маратон, и то онај прави 42.195 метара, а то не могу сви. Веома је тешко доћи до победе у маратонској трци,али ако истрчите добро, славе вас као некада Атињани Филипидеса”, наглашава Оливера Јевтић и додаје да се кључ успеха сваког спортисте налази у усклађивању приватног и професионалног живота. „То је најтеже искушење за мене. Много шта нисам стигла да урадим у приватном животу. Чак и основну и средњу школу нисам осетила на прави начин, нисам се довољно дружила са другарима и другарицама, чак сам и екскурзије ’прескакала’, кафиће заобилазила. Ако сваки дан тренирате у просеку 30 километара, то је месечно 900 километара а годишње 10.000 километара. Када све саберем,  за ових 18 година претрчала сам више од 180.000 километара. Зато доста тога нисам стигла да урадим у приватном животу иако сам добила велики број признања, познанстава, путовања, искустава која обогаћују живот”, каже наша саговорница.

(/slika2)Оливера Јевтић истиче да жали што раније није почела да трчи маратоне. „Маратон је мој прави избор, али нажалост наишла сам на пуно објективних препрека на путу ка успеху. Жао ми је што 1999.године, када сам била најбоља и када сам победила у Сао Паулу, нисам у марту отишла на Светско првенство у кросу у Белфасту. Узела бих медаљу. Можда и најсјајнију. Бомбардовање Београда и моје земљезауставило је моју каријеру, која је била у великом успону. Не кајем се што нисам напустила Србију, и када је било најтеже, када сам трчала без обележја под санкцијама. И у најтежим тренуцима уз мене су били моји најближи: породица,пријатељи, тренер Славко Кузмановић, спонзор. Била сам повређена 2005. године и ништа ми није ишло. Тада је фармацеутска компанија ’Актавис’ стала уз мене. Уз такву подршку сам 2006. године постала најуспешнији спортиста Србије у свим анкетама, а у Гетеборгу на европском првенству освојила прву медаљу у маратону за самосталну државу Србију”, са поносом се сећа Оливера Јевтић.

На наше питање како себе види за 20 година, каже да се тргла и помало уплашила, јер, како каже, године су тежа страна сваког спортисте. „То питање опомиње, враћа у стварност и треба га постављати свако јутро, сваки дан. Једно је сигурно –моја дуга спортска каријера ће испоставити рачуне, надам се да ћу бити у ситуацији да их платим. Ја сам у спорту дуго, скоро две деценије, и све ми је прошло у некој борби и доказивању. Признаћете да тренирам у натежем периоду за наш народ и земљу. Шта се све издешавало од 1989. године до данас. Тешко је сетити се на колико такмичења нисам могла учествовати због санкција и виза. Али и по завршетку активне каријере, волела бих да радим у спорту, да отворим атлетску школу, и то на Златибору који нисам напустила и када су падале бомбе на Торнику и Чиготи. Можда бих се окушала и у другим областима, у бизнису или маркетингу, јер сам студент Мегатренд факултета и планирам да завршим студије”, закључује Оливера Јевтић.