Путописаније

Вратих се прије неки дан са једног врло дугог пута.

Мој бенд и ја бијасмо позвани на један музички фестивал у Тулуз, на југозападу Француске, И ја сам храбро одлучио да тих 4.000 километара пређемо аутомобилом, надајући се да ћу тако нешто и видјети. Кад се путује авионом, видите само аеродроме и back stage од бине, потпуно је свеједно у којој сте земљи.

Мoја баба је имала обичај да говори „кашун пошо, кашун дошо” критикујући људе ниске духом који се враћају са путовања без икаквих успомена. Е да не бих као „кашун” (кутија, гајба, амбалажа) опет дошао из иностранства, сјели смо у додуше врло удобан ауто стар 14 година и заждили на овај пут.

Пун утисака, сједим испред компјутера и просто не знам о чему прије да пишем, чини ми се да бих могао стотине страна написати о овом дивном и поучном излету, тако да ћу кренути хронолошки, ваљда тако некуд и стигнем.

Дакле, прво мало о саобраћају. Аутопутем из Београда као од шале се стигне до Словеније. Примјетно је убрзана царинска процедура на граници са Хрватском, па чак и на граници са Европском унијом, то јест Словенијом у нашем случају. Кроз Србију смо на аутопуту малтене сами, кроз Хрватску такође, скоро жмурећи се стиже до Загреба, тамо има нешто мало гужве, самим тим саобраћај се одвија доста спорије.

У Словенији је саобраћај нешто интензивнији, али не и спорији, мало су потребнији бржи рефлекси да би се равноправно учествовало у саобраћају.

У Новој Горици смо свирали у неком малом клубу, тек да имамо гдје да коначимо и да мало припунимо залихе пара и горива, којих ће, као што ћемо видјети, на овом путу требати више него што смо планирали.

Улазак у Италију, на аутостраду Трст – Милано нас је буквално шокирао. Десном траком иде непрегледна колона камиона, али се не вуче као стонога, него ти колоси незајажљиво газе 120 км на сат!

Средња трака иде 140, и ужасно је интензивна, стално се у њу убацују ови из лијеве траке, који, чим виде да су при 150 преспори за нестрпљиве који им аблендују у леђа, убацују се као на трци формуле тик испред вас. За моје рефлексе и живце то је било превише, те сам волан утрапио клавиристи, за кога се и очекује да му је бављење клавиром развило најбрже рефлексе.

Куда иду сви ти људи, перманентно се намеће питање следећих хиљаду километара, и кроз Италију,и кроз Француску?

Ствар је јасна, то су огромне државе са по 60-80 милиона становника, при том индустријски ванземаљски развијене, тако да је то у ствари њихов нормалан режим живота и путовања.

Путује роба, путници, људи пуно раде, али интензивно,и живе, стално се некуд крећу, заправо, много је већи шок кад се човјек, навикнут на тај интензитет живота, врати назад на свој рођени аутопут и схвати да се вози сам. Онда се пита па добро гдје су сви ти људи?

Замишља их како сједе код куће умотани у ћебад, вире кроз прозор и стражаре поред каце киселог купуса чекајући да сазри…

И док у тако непрегледној колони која јури 140 возимо према Азурној обали, гдје ћемо остати два дана, схватам да су сви они застоји око Београда и Загреба заправо послиједица лоших рефлекса возача, јер је укупан број аута мањи, а иде се мноооооого спорије.

Утонут у сопствене мисли, већ замишљам како ће за 100 година homo europicus имати већу главу, брже рефлексе, физиолошки ће, због интензитета живота, еволуирати друкчије од успаваног и манично-депресивног хомо балканикуса…

Страх ме мало прошао када смо на бензинској пумпи у Италији видјели мале, црнпурасте кудраве возаче окупљене око велике заједничке пепељаре, једине тачке гдје је дозвољено пушење. Личили су на све осим на људе будућности... Лакнуло ми је што еволуција не иде баш тако брзо као што се одвија у мојој машти.

Након пет сати вожње, спустисмо се на море у близини Ђенове, велике и значајне талијанске луке…

Море је стварно свјетлоплаво, тако да се увјеравамо да Азурна обала није добила име из естрадних разлога, него му је то стварно боја.

(Наставиће се)