Путописаније 2

Дакле, настављам путописаније oд прошлог петка, рекох да смо из Београда, преко Хрватске и Словеније, па преко сјеверне Италије стигли до древне Ђенове.

Откад смо почели да возимо поред мора,свако брдашце, лијево и десно од пута краси неки лијепи замак и црква, око којих је сконцентрисан мали, средњовјековни градић, али очигледно у функцији и данас, судећи по обрађеним баштама, свеже офарбаним шкурама, стакленицима и вешу који се суши на терасама.

Човјеку одмах пада на памет једна сасвим посебна навика која овдје постоји, а то је одржавање објеката у њиховој функцији, изгледу и стилу, нема накарадно надзиданих кућерина нити било какво новије здање које би реметило стару архитектуру.

Мој покварени мозак одмах замишља шта би било кад би се наши службеници ушетали у њихове канцеларије које издају грађевинске дозволе...за две године би се свако од тих прелијепих градића претворио у Калуђерицу.

Приближавамо се Монаку. Испод пута, као нека стара краљица у фасадама боје брескве,лежи Монте Карло. Мирис старог и новог новца скоро да пробија у ауто. Огромне марине са јахтама, једрилице, као неке врло лежерне птице бесциљно крстаре свјетлоплавим морем по тихом вјетру. И оне су некако велике, елегантније и дугуљастије него оне на Јадранском мору. Немају здепасте трупове, ваљда им није битно да што више кревета стрпају у њих.

Ипак, оно што ме оставља без текста јесу засеоци, насеља у позадини Монте Карла, мале скромне, али врло лијепе кућице са непрегледним бројем стакленика. Толико стакленика нисам видио никада у животу, опет замишљам неколико сцена, које желим да подијелим с вама.

Прва, како се на тргу у МонтеКарлу гађају краставцима и парадајзом, просто ми је несхватљива несразмјера између броја стакленика, то јест количине успјелог поврћа и броја претпостављених туриста.

Ту сцену сам некако одмах избацио из главе, скупоцјене хаљине на дамама МонтеКарла сигурно нису подобне за ову врсту спорта.

Очигледно да већини људи, који живе у позадини тог монденског центра, уопште не смета да буду пољопривредници.

Живи човјек у општини Монте Карло, и бере парадајз испод стакленика!

Код нас на мору ко год има шансу да изда собу у сезони одмах заборавља на паприку и парадајз, који се напослијетку увозе из сусједних земаља. Нама се може, али богати Монако узгаја свој парадајз, извините молим Вас.

Забављен мислима о балским хаљинама, нетакнутој архитектури, парадајзу, сиру и паприкама, ни не примјећујем да смо из Италије прешли у Француску.

Граничног прелаза као да никад ту није ни било.

Еј бре, између толике двије државе нема прелаза!

Опет мој покварени мозак замишља шта би било кад би неко и покушао да заустави саобраћај ради царинских формалности. За један сат она колона која јури 140 на сат створила би ред до Мађарске. Тужно се присјетих бескрајних колона шлепера на границама унутар Балкана и велелепних, скоро набављених раскошних граничних прелаза у којима све врви од запослености. Колико изгубљених радних сати, бесмислене папирологије, потрошеног горива на милиметарско помјерање колоне, покварених јаја, проклијалог кромпира, убуђалог сира и угинулих оваца, које нису имале разумијевања за унутарбалканску пограничну темељитост.

Утолико наш „peugeot 806”, иако још мало па пунољетан, весело клизи према Ници, очигледно поносан што је напокон точковима закорачио на родну асфалтну груду...

(Наставиће се )