Школа и фудбал који живот значе

Живимо за наше село и за наш фудбалски клуб „Грацко” који се сада такмичи у зони „Југ”. Све што желимо јесте да опстанемо на нашим огњиштима, причају мештани села Старо Грацко, у општини Липљан, на Косову и Метохији. На питомим зеленим пољима, која се простиру крај реке Ситнице, живи око 150 Срба и исто толико Албанаца. Друштвени живот Срба, према речима Зорана Ћирковића, члана Управног одбора фудбалског клуба, одвија се на терену, као и у згради и дворишту издвојеног одељења Основне школе „Браћа Аксић” из Липљана. У учионицама, осим што савладавају лекције, малишани учествују у бројним радионицама и на тај начин се друже, уче, али и чувају и обогаћују културни живот.

– То је наш кутак. Ми смо ту срећни и дишемо пуним плућима – прича Ћирковић.  Фудбалски клуб, према његовим речима, представља други дом за омладину из околних села. Овде тренирају млади и деца из Старог Грацког, али и из других места – Грачанице, Доње и Горње Гуштерице, Добротина, Ливађа, Племетине и Станишора. На терену, у центру села, понекад се окупи и по 40 деце и младих људи. Под комадом бескрајног плавог неба, српски житељи овог села које вазда прати нека зла коб, упркос бројним тешкоћама, храбро се боре да опстану. Старо Грацко, како кажу, већ деценијама је лидер у спорту и култури на централном Космету.

– Наш живот је повезан са по-стојањем овог клуба. Дружење је оно што краси ову екипу и зато је веома важно да клуб опстане и настави да се такмичи у зони „Југ” – прича Ћирковић. Фудбалери ФК „Грацко” као домаћини играју на терену ФК „Ќосаница” у Куршумлији, а као гости на теренима широм градова на југу Србије. Без обзира на то, истиче, терен у селу редовно се одржава. Опстанак клуба је, према речима председника Јована Матовића, доведен у питање због финансијских проблема.

– Као домаћини морамо да издвојимо позамашну суму новца за службена лица. Новац добијамо само од великодушних људи добре воље, а то није довољно да бисмо наставили да се такмичимо у овој лиги – каже Матовић. О одустајању не смеју да размишљају, слажу се Матовић и Ћирковић, јер излазак из села омогућава деци и младима и да се друже са својим вршњацима из осталих делова Србије.

– За њих то значи живот, у правом смислу те речи и излазак из изолације након две деценије – напомиње Ћирковић.

Надамо се да ће нам институције Републике Србије помоћи, поручују из управе клуба, иако су свесни да је сада све много теже због ситуације са вирусом корона. Одлично понашање, дружење и добра игра, како кажу, неће изостати, што се њих тиче.

Фудбалски клуб „Грацко” основан је 1979. године, а ако се изузму ратни сукоби на Космету, клуб никада није престајао да се такмичи. И, како се надају, и даље ће бити тако.

– Ми желимо да останемо овде, видите да све врви од живота, само се плашимо да не будемо заборављени. Са свим осталим недаћама можемо да се изборимо, али против заборава се не може – кажу и напомињу да је село Старо Грацко ове године обележило век постојања.

Село Страдалник

Ово питомо и лепо село међу српским народом на Косову и Метохији познато је као „село Страдалник”. Мештани Старог Грацка страдали су током Другог светског рата, током НАТО агресије 1999. године, али и након тога. За време НАТО агресије убијено је петоро мештана, а најмлађа жртва имала је четири године. После рата, 23. јула 1999, године, 14 мушкараца из села изгубило је живот у масакру познатом као „крвава жетва”, јер су убијени док су жњели пшеницу. Сваке године, прича Ћирковић, уз помоћ Републике Србије и Српске православне цркве организује се парастос убијеним жетаоцима, али и Меморијални турнир у малом фудбалу у част страдалника.

– На турниру учествују бројне екипе из села, околине и из централне Србије. Уз помоћ државе све је беспрекорно организовано. Тада је село је пуно народа и живота, иако су то тужни дани за нас – каже Зоран Ћирковић.