Банзаи бре, Пикси

У земљи у којој се фудбал слави и тако што уместо ватромета у небо понекад лете власници клубова, са џиповима као сценским ефектима и телохранитељима као каскадерима приправницима, у којем царују зализани менаџери коцкастих глава који тргују талентованом децом као робљем, Пикси се поново враћа кући. Било је исувише давно када је био председник Фудбалског савеза Србије, беше то почетак овог века, а онда је дошао на чело Звезде, да постане Пикси уместо Џаје. Стигао је после шестогодишњег обитавања у Земљи излазећег сунца, са статусом божанства ФК Нагојa и фабрике „Тојота”, фудбалско-аутомобилске институције која годишње обрне стотинак милијарди долара.

Када је у друштву Вучића и јапанске пословне свите присуствовао отварању огромне инвестиције, фабрике аутомобилских гума, постало је јасно да се Пикси ту не налази како би проверавао притисак, како Вучићу, тако и будућим гумама. Медији су га тада тихо, а сада све гласније, инаугурисали у селектора фудбалске репрезентације Србије, дали су му већ и плату од милион евра годишње, уз уобичајена трачарења политичко-безбедносно-информативне чаршије да ли је то ипак много на ову скупоћу. Није! Драган Стојковић Пикси, једноставно, нема цену, као редак олдтајмер светског фудбала.

Хоће ли Нишлија коначно, ако прихвати столицу опакију од електричне, одвести Србију на светско првенство у катарску пустињу?

Десетка из нишког Радничког, касније пета Звездина звезда, играо је као раскошна субверзија могућности и талента, човек који је производио идеје, а остали трчали за лоптом. Повијени централни везни са Севера одувек ми се чинио некако ситан и расејан, као типичан примерак најсмотанијег дечака у одељењу, најбољи друг девојчицама у споменарима.

Попут вечите и неутешне златне резерве на ластишу примао би лопту стидљиво, али је та недоумица на терену, углавном у кругу центра, трајала око секунде.

Када би дошло до контакта између тела и лопте, одвијала се једна од највећих физичких и естетских трансформација у историји фудбала. Мршавко би се усправио, затим се окренуо обавезно око себе, да провери да ли су му сви органи на месту јер оно што је следило захтевало је да све што је Пикси понео са собом када је одлазио са Паси Пољане буде на свом месту. Док је био пубертетски андроид, биће залутало из нишке галаксије, удаљеног сазвежђа са југа Србије, где се за доручак једе паприка у уљу, где се нариче и кад се гледају комедије и где се говори дијалектом који не могу да разбију ни најобученији шифранти, осим ако кртица није Драгиша Бинић, наговештавао је да ће, кад порасте и оде у велики град, разбијати одбране дриблинзима у пуном у трку, или ће формирати дистрибутивни монополски ланац за испоруку пасова дубоко на непријатељској територији.

Драган Стојановић

У националном памћењу заувек ће бити урезан и 26. јуни 1990. године. Верона, светско првенство у фудбалу, последња шанса за опстанак СФРЈ. Могао је Вељко Кадијевић да се жали на Ватикан и Цију – где ли су му масони, да нису болесни – тек, судбина Друге Југославије налазила се у рукама Ивице Осима и његове чудне дружине, састављене махом од матораца из „Жеље” и „Сарајева”, а поред њих клинци из Звезде, које је Осим чувао за евентуално полуфинале или финале. Плус Драган Стојковић Пикси!

Као да и сада видим ту секвенцу. Следи центаршут с леве стране југословенског напада, у 77. минуту. Лопту је убацио Златко Вујовић, Црногорац из Сплита, који никада није био сигуран да ли шутира на гол, центрира, враћа лопту свом голману или је носи кући. Таква је и била лопта коју је у очају упутио шпанским бековима, обучаваним да буду инквизитори који јеретике спаљују на ломачи.

Пикси је тог тренутка подсећао на залуталог и одсутног странца, епизодисту из Фелинијевих филмова који служи да попуни његове поетичне и ексцентричне кадрове, баш као што је тог пакленог лета, на више од 40 степени, изгледала Верона. Он је био Ромео, а Шпанци Јулије!

Лопта му је пала пред ноге и тада следи неколико успорених флеш-бекова, због којих одлажем Пиксијеву егзекуцију бар за још неколико пасуса, јер како ћеш, Драгане Стојковићу, бити успешан селектор Србије с оваквим Фудбалским савезом и оваквим Кокезом. Али, када се буде тражила аболиција за Пиксија, сећаћемо се шпанске одбране тог уклетог лета која је на сваки његов покрет подсећала на хипнотисану масу која следи сваки титрај свог гуруа.

Шпанска одбрана се секунду или две њихала лево, па десно. Није се чуо ни глас на стадиону, све је утихнуло, док је Пикси, врховни судија, исписивао правоснажну пресуду: могао је да оде кући, Шпанци би пошли за њим да упознају његову стару мајку. Могао је да крене ка нашој клупи и одигра покер с Осимом, Шпанци би га питали да се тале за чип. Могао је да каже да је Франкиста, Шпанци би опет кренули у грађански рат. Али, Пикси је пласирао лопту по земљи у гол, а касније, докусурио их је сувим листом из слободног ударца.

Против Марадоне је показао зашто су толико личили један на другог. Обојица највећи, промашили су пенале у коцкарској завршници двобоја Аргентина–Југославија. Да је Југа победила, освојила би светски куп, а Пикси би постао доживотни члан Председништва СФРЈ, на вјеки вјеков.

Марадона је на небесима, Пикси на земљи. Да ли ће постати Тоширо Мифуне српског фудбала или ће, самурајски, извршити харакири? Ни једно, ни друго! Банзаи бре, Пикси!