Стефан Немања и мач за одбрану наслеђа

Подизање споменика у урбаним срединама је увек  привлачило пажњу јавности. Острашћености у приступима оних који их подижу и оних који су против,  увек  је било и биће је и убудуће. Народ се споменицима или дивио, или их рушио, а често и „збрињавао”  у освајачким походима,  у којима су споменици одузимани народима  којима припадају, да би их под плаштом „заштите” наслеђа приказивали у својим музејима, уместо на отвореним или затвореним просторима где су стварани у државама  којима припадају.

Људска фигура је у скулптуралним приказима кроз историју човечанства представљана на различите начине. Од античких грчких приказа богова – бодибилдера у људском облику  кроз различите  периоде и форме као скулптуре са и без оружја,  преко римских приказа императора као филозофа и миротвораца, класицизма на дворовима Европе па до неокласицистичких скулптура и приказа попут Ахила на Крфу са копљем у руци или Наполеона у разним спокојним позама широм Француске. Оружје у скулптуралним приказима се најчешће виђа преко мачева, који се могу наћи у подигнутом и спуштеном положају на приказима Јустиције испред или на самим објектима правосуђа. Највећи подигнут споменик са хладним оружјем  је споменик у част Стаљинградске битке под називом „Мајка отаџбина те зове”, висок 88 м са мачем дужине 33 метра.

Мач у позицији ослонца  и одмора после битке, приказан је крајем 20. века  као статуа нашег „Нишлије” Константина Великог, подигнутог у част његовог именовања у Јорку у Великој Британији. Оно што је значајно поменути поводом  питања начина подизања споменика,  је да се скулптуре у савремено доба подижу од стране државе, али још чешће од стране Удружења за бригу о наслеђу управо попут споменика Константину Великом подигнутом уз финансирање таквог удружења у Јорку. Зашто Србија нема законе који би регулисали ову област  и омогућили инвестирање у споменичко наслеђе  оних који свој део пореза желе да усмере у културу, питање је које се јавно поставља већ готово две деценије, али на које још увек није дат одговор. Да јесте, легитимни извор финансирања као и одлука да се неки споменик обнови или гради био би део демократског процеса и права таквих удружења на постављање споменика одређеним личностима и догађајима сходно њиховом праву да као део заједнице изразе свој јавни став. Подизање јавних споменика је увек изазивало различите контроверзе. Од одобравања сходно политичком тренутку, до беса, противљења и рушења као закаснеле реакције дела народа на недемократско и неправедно представљање својих сународника. У таласу обрачуна са херојима из Другог светског рата, обезглављени су постаменти са бистама по парковима и трговима многих градова екс-ЈУ.

Статуа Буде из 6. века у Бамијану је минирана. Листа конфедералних споменика који су срушени или уклоњени током протеста „Black lives matter” је заиста импресивна, баш као и маса протестаната која је месецима  истрајно захтевала  једнака права у поступањима полиције према Афроамериканцима. Финале тог протеста у контексту односа према статуама које приказују неједнакост је доношење Одлуке за уклањање статуе Теодора Рузвелта  испред Природњачког музеја у Њујорку, услед композиције скулптуре у којој је приказан амерички староседелац и Афроамериканац у пратњи председника Рузвелта на коњу.  Величина приказа људске фигуре је тема која се може посматрати у контексту  умањења значаја приказане личности попут главе Јурија Гагарина постављене на Новом Београду у којој се од постамента не види приказ главе када се приђе бисти,  до Статуе уједињења у Индији на којој је представљена фигура Патела  првог заменика премијера Индије висока 182 метра.

Стефан Немања извесно је, свакако заслужује споменик, а не само назив улице. Питање величине споменика је релативно, јер на месту на којем је споменик подигнут, могла је стајати и већа фигура, посматрајући однос према визурама у којима се она може сагледати из непосредног окружења, али свакако и из позиција прилаза самој локацији трга, а посебно из правца Славије и Немањине улице. У том смислу евидентан је пропуст непозивања архитекте-урбанисте у Одбор за подизање споменика, како би се овај аспект сагледао на знатно вишем нивоу.

Мач или крст је једино озбиљно питање које прати подизање споменика Немањи, али уз приказ  Хиландарске повеље представљање и повеље и крста, био би својеврсни скулптурални плеоназам. У својој скромној каријери  мачеваоца у МК Железничар током студија архитектуре, научио сам да је мач подигнут усправно поздрав, па у том контексту покрет мача у Немањиној руци можемо посматрати као сасвим потребно и примерено представљање трајања Србије кроз време уз јасну спремност  да поздравимо  свакога ко нам долази са добрим намерама, али и спремност да бранимо оно што нам је Немања оставио у наслеђе,  које за некога  извесно не представља никакву вредност као идентитет простора државе у којој је рођен,  већ само терет,  да се због тог наводно непримереног чина, морају  правдати некоме ко је познаје боље од њих,  истовремено ценећи своју историју, далеко више од необразованих појединаца који су пали тако ниско да се подсмевају историјским личностима сопственог народа.

Директор Регионалног Завода за заштиту споменика културе Крагујевац (2000–2004)