Каубој звани корона

Волео сам, и још волим Далиду. Ону, повисоку певачицу, блонду, Далиду. Која је, у ствари, рођена као бринета. Далиду, што је имала кућу на париском брдашцету Монмартр. И она је пореклом Италијанка, баш као и Ив Монтан (хит „C’est si bon”). Натурализовани су Французи.

Неку вече, слушам њену пјесму „Paroles, paroles”. У тој песми, није сама. Са њом је и глумац моје младости, Ален Делон. Далида, беше веома осећајно, нежно и ментално крхко биће. Имаде она великог успеха на сцени. „Come prima”, „Itsi bitsi petit bikini”, „Gigi l’amoroso”, „J’attendrai”, „Besame mucho”… Сећате се ових песама, зар не? Али, немаде Далида среће у љубави. Упркос бројним љубавним пратиоцима.

На Монмартру, париском сеоцету на узвисини, стоји биста Далиде пред њеном кућом у којој је живела. На оближњем Place du Tertre, царују сликари. Има и наших. Одувек их на том тргу има. И не мало. Около њих, жамор. Туристи се тискају. Зуре у сликарска платна на штафелају. Чују се сви језици света. Чак и онај - шатровачки. „Стипу ме, гатибо”, „зипа, ђале”, „мане, зеве”... Наоколо, начичкани бистрои. Ресторани. Румене се лица људи у бистроима од доброг француског вина.

Тако је то било лани. Пре него што нам у поход стиже најпокваренији каубој свих времена. Каубој, којем ни највештији шериф, онај што из футроле извлачи пиштољ само у делићу секунде, ама баш ништа не може. Овом мистериозном каубоју и „гаду над гадовима” име је – вирус корона.  Покушавам и успевам да се смирим. Слушам, ето, од јарана из сарајевског детињства, Горана Бреговића, његово „Бијело дугме”. Песму „Ноћас је месец к’о лубеница изнад Босне”. Чуј, месец к’о лубеница! Стварно, сећам се из детињства тог месеца изнад Сарајева, великог бас као карпуза! Сјајни месец на Требевић сео, па гледа Сарајево... Да ли текст о „месецу-лубеници” написа Брега? Шћућурен, у једном ћошку собе. Док његови музичари упорно увежбавају нове музичке нумере.

У „лубеници к’о месец” тешко ми паде слушати онај рефрен „ми нисмо могли заједно, а тешко нам је раздвојено”. Мајке ми, упуца ме тај рефрен! А тек, кад после њега дође оно „танка је линија што спаја и раздваја... ”. Сто посто је тачно: ми нисмо могли заједно, а тешко нам је (данас) раздвојено. Шта ви, на то кажете? Сад, ето, посматрамо једни друге преко трулих комшијских тараба што нас деле. Оним познатим ситним „балканским окицама” из којих севају инат, завист и љубомора. Да некако и разумемо и прогутамо инат, завист и љубомору, те неизлечиве болести које се баш као флеке лепе за душу балканског човека. „Homo balkanicus” је – специјална људска „species”. Али, откуд, зашто, и чему, та љигава и одвратна мржња, којој смо свакодневно сведоци?

Погледајте, само, постове запенушаних „хејтера” испод текстова у таблоид-дневницима. На тоне мржње у постовима. Зашто? Били смо некад велики кад бесмо Југославија. Сад смо мали, посве малецки. Банана-државице. А кад си мали, сваки клипан и деран може да ти некажњено опали чвоку или удари клемпу по ушима. Осим, ако ти отац случајно не гледа ту уличну сцену са прозора. Наша земља, несврстана Југославија, би велика и у свету врло поштована. Нико је није смео вређати, а камоли повлачити за уши. Сад кад смо мали и испарцелисани, велики нам раде шта хоће. Чак и неке мале земље, а које су се некако ушуњале у наручје ЕУ.

Још ми је у сећању предавање профе историје у сарајевској Другој гимназији о оном армијском „шрафштук-инспектору” аустроугарских трупа у Босни и Херцеговини. Оскару Поћореку (Potiorek). Након Берлинског конгреса 1878. године, БиХ вољом великих сила потпаде под протекторат аустроугарске монархије. Не би лако стењати под новим „шрафштук” колонизатором. Поћорек би у аутомобилу у којем је хицима Гаврила Принципа убијен аустроугарски надвојвода Франц Фердинанд. Грешком атентатора и његова супруга Софија Хотек. Премда је метак, историја каже, био намењен Поћореку. Сећам се да је профа причала да је Поћорек предводио аустроугарску војску у Церској бици у којој би поражен од српске војске. Но, пустимо сад Поћорека и његову велику и неостварену жељу да Балкан „утера у суру”. Међутим, чак и кад бисмо хтели, не можемо и не смемо заборавити милионе људи који су због суманутих хирова тадашњих политичара ни за шта изгубили животе у крвавом Првом светском рату 1914–1918.

Ових дана, нешто друго и историјски много свежије ми не да мира. Реч је о последњем покушају да не дође до растурања Југославије. С тим циљем, у Београд је крајем 1990. из Брисела стигла „ЕУ тројка”. Гледах, ових дана, на „Јутјубу”, прилог о „ЕУ тројци” и њеном последњем покушају да спаси Југославију. Са образложењима о распаду Југославије Кире Глигорова. Ваља веровати Кири Глигорову, том угледном, поштеном и искусном југословенском политичару и председнику Македоније у периоду 1990–1999. године. „ЕУ тројку” су чинили председник Европске комисије, Француз, Жак Делор, Холанђанин, Ханс ван ден Брук, комесар ЕУ за спољне односе и луксембуршки тад председавајући ЕУ, Жак Пос. У име „ЕУ тројке” Жак Делор је пред Милошевићем, Туђманом и Изетбеговићем, таксативно навео шта ће ЕУ урадити да се спречи рат у Југославији.

Жак Делор је изјавио да је „политичком одлуком ЕУ” – која је била усаглашена на министарском савету ЕУ – одлучено да ће Југославија бити примљена у ЕУ у својству придруженог члана. Поред тога, из буџета ЕУ, Југославија ће добити износ од 5,5 милијарди долара (!), и то као финансијску инјекцију за спровођење реформи југословенског премијера Анте Марковића. Међутим, Жак Делор је одмах приметио да није било никакве сарадње између Милошевића, Туђмана и Изетбеговића. Зато је дао паузу учесницима овог састанка у Београду. Након паузе, Жак Делор је хтео да чује мишљења све тројице Милошевића, Туђмана и Изетбеговића. Туђман је, према речима Глигорова, ЕУ тројци изјавио да не постоје никакве милијарде за које би одустао од идеје обнављања хрватске државе. Милошевић је изјавио да је он за чврсту или модерну федерацију или – ништа. А Изетбеговић је изјавио да у БиХ постоје три народа. Нама (БиХ) тешко иде без Београда и Загреба. И треба да се нађе нека солуција како ћемо сарађивати са Београдом и Загребом.

Остало нам је познато.

Дакле, не може се рећи да није постојала „последња и златна шанса” да се Југославија сачува и опстане. И не само то. Да као целина, и баш као права дама коју траже, са својих 255.804 квадратна километра, елегантно и кроз широм отворена врата помпезно ушета у ЕУ. А сад нам је тако, како је. Чекамо у чекаоници ЕУ. Као код зубара. А зубар, никако да дође. Заборавио нас. Прошле године Србија не отвори ниједно ново поглавље. Све оне државе из Варшавског пакта које су нашим грађанима неописиво завиделе што могу путовати где хоће и кад им се прохте, већ су одавно чланице ЕУ и сад нас увелико сажаљевају. А до јуче смо ми њих сажаљевали.

Неко ће, можда, рећи, каква је то веза између наше миљенице Далиде, у врху ове париске репортаже, и распада Југославије? Е, има, и те какве везе. И Далида, Италијанка рођена у Каиру, као и Југославија након смрти Тита, и ишчезнућа самоуправног социјализма, били су – депресивни трагичари.

И живот, на исти начин окончаше – самоубиством.

Дипломирани журналиста и професор социологије