Злочин и казна: после епилога

Реаговање на текст „По трећи пут о ’Злочину и казни”, „Политика”, 22. 2. 2021.

Председник Српског лекарског друштва (СЛД) упорно заобилази суштину наше полемике. Он тврди да би „мешање у политику, за СЛД био пут у пропаст”. Тиме правда врло ригидан политички став да СЛД остане нем на отпуштање и смењивање својих чланова због легитимно изражених стручних мишљења. На исти начин брани и скоро потпуну невидљивост СЛД-a током највеће пандемије у Србији за више од 100 година. Наводно неће да се опредељује између две „струје” – заступника научне медицине и групе чудака, међу којима један поносно иступа у име СЛД-a. Наша је срећа што су сви председникови претходници „мешање у политику” схватали на супротан начин, помажући народу чак и у много мање драматичним околностима.

Бежећи од ове теме у далеку прошлост, председник релативизује улогу К. Тодоровића у отпуштању А. Костића 1942. и 1952. Међутим, неспорна чињеница су Тодоровићеви потписи на пресудним актима, а њихова оправданост оспорена је Костићевом рехабилитацијом. Остајем при својој поруци да је оно било опасно време, а да данас нема основа за такав страх.

Идеју да у својој 81. години преотимам председнику његово место сматрам неукусном, а увредљиве опаске ћу игнорисати.

Редовни професор епидемиологије у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa