Црта у пустињи

Ал Кураин је 20 километара југоисточно од Кувајт Града, престонице Државе Кувајт. Име места је исто некада саме државе Кувајт, значи уздигнута земља, брдо. У Ал Кураину смо мирног и пријатног априлског поподнева 2018. посетили место крваве битке између припадника кувајтског покрета отпора и ирачких окупационих снага. Музеј Баит ал Кураин, слави више од 1.200 Кувајћана знаних да су током година погинули за отаџбину. Огромна већина, приближно 1.000, смртно је страдала током Заливског рата 1990–1991.

Такви споменици су широм Кувајт Града и земље на северозападној обали Залива у којој као Дан ослобођења славе 26. фебруар када су 1991. припадници кувајтских оружаних снага савладали отпор ирачких окупационих трупа у престоници. Претходно, 25. фебруара се обележава Дан независности од британске колонијалне управе 1961. У 2021. се прослављају два јубилеја, 60 година независности и 30 година ослобођења.

Пред посетиоцима спомен-обележја у Ал Кураину су разорни остаци битке. Кретање подиже прашину у ваздух и јавља се лажни осећај мириса испаљене муниције. Видети стварно ратиште и проћи кроз кућу у којој су се људи борили за властити живот и домовину оставља мучан утисак и тишину.

Онда је сећање отишло на 2. август 1990. када се добар део човечанства пробудио са вешћу да су четири дивизије ирачке Републиканске гарде, следствено наредби мегаломанског властодршца Садама Хусеина, продрле у суседни малени, а нафтом пребогати Кувајт. Инвазија је окончана за мање од 24 сата, а ирачка седмомесечна окупација почела да се распада 17. јануара 1991. под ударима операције „Пустињска олуја” коју су покренуле Сједињене Америчке Државе на челу коалиције 39. држава, западних и арапских.

Пет седмица су немилосрдно бомбардоване окупаторове позиције у Кувајту и низ циљева у Ираку, посебно у главном граду Багдаду, уз мноштво цивилних жртава. Први пут су САД користиле превасходно моћ ратног ваздухопловства да промене, контролишу и обликују регион Блиског истока. Стосатна копнена офанзива је окончана 27. јануара протеривањем последњих ирачких тенкова из Кувајта.

Тридесет година касније, регион Блиског истока, посебно Ирак, сноси последице догађаја из августа 1990. и јануара наредне године. Заливски рат је био прва светска криза после окончања хладног рата. Наступивши у време геополитичког, идеолошког и технолошког преображаја, постао је преломни тренутак у међународној политици деведесетих.

Садамова инвазија на Кувајт и следствени одговор, пре свега председника САД Џорџа Буша старијег  који је слањем стотина хиљада трупа повукао чувену „црту у пустињи”, догодили су се после урушавања „гвоздене завесе” у Европи и тадашњег зближавања земаља Запада и Истока. За Буша је то била проба за „нови светски поредак” који се надао да ће инаугурисати после хладног рата. Подједнако, Тексашанин и човек из нафтне индустрије знао је шта значи што Садам контролише 20 одсто резерви светске нафте, а стоји пред капијама Саудијске Арабије.

Совјетски Савез Михаила Горбачова је био забављен властитим мукама распада прве земље социјализма. Народна Република Кина је кренула у рану фазу спровођења реформе и отварања у још дубоко неразвијеној, а најмногољуднијој земљи на свету.

Многе ствари на Блиском истоку су после ирачке инвазије, окупације Кувајта и „Пустињске олује” биле непријатне. Криминална агресија на другу арапску државу, војни авантуризам Садамовог режима, била је стратешка грешка огромних размера. Скупо је коштала Ирак и регион, како у људским животима, тако и у националном и индивидуалном богатству, безбедности и стабилности.

Ирак, пространа и многољудна држава, са елементима више хиљада година старе вавилонске цивилизације, обдарена огромним резервама нафте што је Садаму омогућило пету најмоћнију војну силу на свету, до данас је разорена земља. Садам је 16 година касније платио главом на вешалима.

Терористички напади на Њујорк и Вашингтон могу бити директно праћени до инвазије на Кувајт 1990, имајући у виду повећано и од тада трајно америчко војно присуство у арапском свету, те следствени невероватан пораст тамошњег антиамериканизма. Љутња Осаме бин Ладена, ратоборног панисламисте у успону, поставила је још пре 11. септембра 2001. темеље за нападе терористичке Ал Каиде.

Опет, америчка инвазија на Ирак 2003, директна последица Заливског рата, по неким вашингтонским аналитичарима је најгора икада одлука у спољној политици САД. Створени су услови за појаву и успон Исламске државе Ирака, која је касније додала Левант у своје поприште сукоба, опстајући до данас у Сирији, Јемену... и преплавивши Блиски исток и Европу људима који беже од насиља широм региона.

Палестинци, окупирани од 1948, били су други највећи губитник Заливског рата, јер се њихов вођа Јасер Арафат сврстао уз Садама. Продубљене су поделе у арапском свету, поремећен Блискоисточни мировни процес. Русија је наредних четврт века изгубила утицај у региону, да би се вратила тек 2015. притекавши у помоћ Сирији захваћеној грађанским ратом.

И као што су први телевизијски преноси рата почели током америчких дејстава у Вијетнаму, Заливски рат је обележио увођење 24-часовних ТВ извештавања из првих борбених редова. Слике инвазије, људских талаца, „Пустињског штита”, операције гомилања савезничких војски у Саудијској Арабији, па „Пустињске олује”, противваздушних рафала у ноћи, крстарећих и других ракета, завијање сирена и тамни дим из запаљених нафтних бушотина, преплавиле су ТВ екране.

Те слике су довеле до радикалне реорганизације војски држава у свету. ТВ вести које приказују крстареће ракете које прецизно погађају унапред одређене циљеве алармирале су нарочито руководство НР Кине. Од тада су војна идеологија и планирање у Пекингу доживели драматичну промену. Ваздушне снаге и нове технологије које су САД распоредиле у кампањи за ослобађање Кувајта подстакле су кинеско преиспитивање концепта „Народног рата”. Кина је кренула путем модернизације и професионализације својих оружаних снага у мери да је у Пентагону сада сматрају „стратешком претњом”.

Новинар и уредник

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa