Држава и уџбеници историје

Најављену измену двају закона који се тичу издавања уџбеника за основну и средњу школу – из историје, географије и српског језика – ресорно министарство високопарно је покушало да одбрани наводном потребом „за очувањем националне историје и идентитета”. Такво образложење је дао Бранко Ружић, први потпредседник владе и министар просвете, науке и технолошког развоја. Основна мањкавост горње аргументације да би држава требало да поврати ингеренције и контролу над издавањем школских уџбеника лежи у чињеници да држава никада и није била у ситуацији да поменуту контролу изгуби – што, у крајњем, значи да никакве потребе за горенаведеном изменом закона и нема. Ако неко то треба да зна, то је онда зацело ресорни министар Бранко Ружић, пошто је управо његово министарство последња инстанца контроле државе над издаваштвом . У опису посла министра Ружића стоји да је његово задужење да донесе  одговарајући план уџбеника, а након прибављеног мишљења Националног просветног савета (НПС), уз достављени предлог Завода за унапређивање образовања и васпитања . То су, све у свему, три регулаторне инстанце које се, заједничким трудом, брину о издавању школских уџбеника, а на основу већ постојећих закона, што министар Ружић свакако добро зна. Држава никада није ни испустила из својих руку контролне механизме над издаваштвом кад су у питању школски уџбеници.

О проблематици око плана и програма наставе и учења општеобразовних предмета у предуниверзитетском образовању читалац је имао прилике да се обавести не тако давно, након буре која се пре неких пола године подигла у јавности после избацивања дела Десанке Максимовић из школског програма за гимназије. Подсетимо се, тадашњи министар Шарчевић је одговорност тада пребацио на НПС: „Какав бих ја био министар када бих погазио став НПС – вероватно најгори на свету – стао бих против става најбољег дела струке који имамо.” Процедура је и у том случају била јасна. Након што би предлог измене плана (у овом случају школске лектире) поднела комисија Завода за унапређивање образовања и васпитања, своје мишљење такође би морао да да и Национални просветни савет, да би коначну одлуку на крају донео управо министар. Након тога, вест би била званично објављена у „Службеном гласнику” и процедура би тиме била окончана.

У овом најновијем случају, да парадокс буде већи, иницијатива да „држава треба да напише уџбеник из историје” потекла је не од министра просвете Ружића, већ од министра полиције Александра Вулина (нејасно је зашто се министар полиције уопште бави питањима која не спадају у његов ресор).  Министар унутрашњих послова је, наиме, пред посланицима у Скупштини Србије први изјавио да „уџбеник историје мора да напише држава Србија”, осврнувши се посебно на збивања из Другог светског рата и касније ратове у којима се одиграо распад Југославије.  Уз позив „Немојте да нам други пишу историју”, министар Вулин је додатно појаснио на кога алудира: „Немојте да уџбенике из историје добијамо од страних издавача”. Следећег дана, поменуту иницијативу преузео је од њега министар просвете Ружић, говорећи пред посланицима у скупштини о свом предлогу – да се филм „Дара из Јасеновца” почне користити у средњим школама као нека врста помоћног наставног средства. Ове две, здружене, иницијативе стигле су потом пред председника Вучића.

У целој тој (непотребној) причи око монопола над издавањем уџбеника тачно је једино то да међу издавачима има појединих титулара страног порекла. Међутим, треба нагласити да су разлози који стоје иза тога тржишни, не идеолошки: капитал бира најисплативије канале за сопствени пласман (слично као што се, на пример, велики број дечјих сликовница за тржиште у Србији штампа у Кини, па нико не прави питање због тога). Оно што је најважније, уџбенике састављају домаћи, стручни аутори, а у складу са већ прописаним, званичним програмом и циљевима наставе. Акредитација се такође добија од Министарства просвете, а на основу стручног мишљења Националног просветног савета и Завода за унапређивање образовања и васпитања. Коначну реч даје напослетку ресорни министар. Укратко, цео процес је од почетка до краја апсолутно под државном контролом. Иницијативе попут ових министра Вулина, као и министра просвете Ружића, дакле, већ сад су оствариве са већ постојећом правном регулативом. Питање је само јесу ли уопште потребне.

Преводилац и есејиста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa