Тешкоће жена са периферије

Нови Бечеј – Апсурд је да је, према подацима из институција у време епидемије, формално дошло до смањења насиља у породици, а стварно је насиље било у порасту, јер се смањила могућност његовог пријављивања на званичним местима. Жене које су најчешће изложене насиљу и у периоду ограничења кретања биле су још више изложене насилницима јер су и они дуже боравили код куће. Да се не говори о томе да је због ограничења кретања маргинализованим групама, попут Рома, отежано прикупљање средстава за живот. Рецимо, кроз сакупљање секундарних сировина чиме се они најчешће баве.

Ово је, поред осталог показало истраживање које је обухватило 537 учесница, а названо је „Утицај ковид 19 пандемије на социоекономски положај жена из маргинализованих група у АП Војводини”, а које је спроводила „Мултиетничка феминистичка мрежа под лидерством Ромкиња у Војводини,” у периоду јун–август 2020. Виртуелни округли сто где су анализирани резултати истраживања, одржан је недавно у Новом Бечеју, председавала је ромска активисткиња Даница Јовановић, а учествовала је и Светлана Селаковић, помоћница секретара за демографију и равноправност полова АПВ. Како се могло чути, у прво и једино истраживање урађено о овој теми у Србији обухватило је питања како су се током пандемије и ванредног стања снашле жене из маргинализованих група у недостатку новца за средства за хигијену, заштиту, храну или лекова, односно да ли су могле да дају подршку деци у школовању у неадекватним условима и са техничком неопремљеношћу домаћинстава? Тако се могло чути да чак 78,6 одсто жена из те популације нигде не ради. Информисање о мерама које се примењују на локалном нивоу оцењенео је као неуједначено, посебно у мањим јединицама локалне самоуправе и селима. Упућивање на информисање на сајтовима, посебно за жене из маргинализованих група, није било довољно јер им интернет није доступан, немају рачунар или не умеју да га користе. Истраживање је такође показало да је већина жена из маргинализованих група имала проблем у коришћењу економских мера, јер се углавном ослањају на стицање прихода у оквиру неформалних економија: немају личне карте и друга лична документа, немају рачуне у банкама, немају статус запослених лица, раде непријављене, раде на селу као помажући чланови домаћинства без бенефиција и слично.

У Удружење Рома из Новог Бечеја, истичу да се показало да су мере током ванредног стања ограничиле могућност женама да пријаве насиље, затраже помоћ, побегну из дома и примене друге стратегије самозаштите којима се уобичајено служе у акутним ситуацијама насиља, што појачава њихов осећај беспомоћности. Томе је у великој мери допринео и страх жена да ће бити кажњене ако изласком из дома прекрше забрану кретања. У посебно тешкој ситуацију у погледу могућности пријављивања насиља налазиле су се, а налазе се и данас жене из маргинализованих и вишеструко дискриминисаних група – жене са инвалидитетом, старије жене, жене на селу, Ромкиње, самохране мајке...