Успешна правница у рингу

Јелена Ђурић је вишеструка првакиња Србије у кик-боксу, двострука првакиња Балкана, првакиња бивше СЦГ, двапут је освајала бронзу на европском такмичењу, једном на светском такмичењу, а на светском купу пре три године заузела је друго место... Ово су само неке од титула ове наизглед крхке двадесетшестогодишње Зрењанинке.

Како сте се одлучили за кик-бокс, шта Вас је привукло овом спорту?

На ово питање је тешко дати конкретан одговор, али реално, опробала сам се у многим другим спортовима и на крају се пронашла управо у овом који ми омогућава да потрошим енергију на прави начин. То, наравно, није једина предност кик-бокса. Захваљујући управо овом спорту изградила сам самопоуздање и очувала спортски оптимистички дух, који ми помаже да истрајем у многим стварима за које сам мислила да су невероватне.

Признаћете да је мало неуобичајено да се жена бави овим јаким, рекло би се „типично мушким” спортом. Како Вас околина доживљава?

Особе до којих ми је стало пружају ми подршку и уверена сам да у супротном не бих успела да постигнем ове резултате. Ипак, и они су на почетку реаговали са неверицом и помало резервисано ме подржавали у овом „мушким” спорту у коме су повреде врло честе... Али, они који ме познају поштују моје резултате и понекад их чујем како се хвале када су са мном да су у „опасном” друштву. Шалу на страну, кик-бокс јесте тежак и груб спорт, али се заиста трудим да не „застраним”, у смислу да се понашам и изгледам као мушкарац. Многи се изненаде када ме упознају и чују којим се спортом бавим. Буду потпуно затечени.

Да ли сте се у рингу борили и против мушкараца?

Борбе између мушкараца и жена нису дозвољене, барем не на регуларним такмичењима. Међутим, мени су најчешћи спаринг партнери управо мушкарци и такав начин рада ми одговара. Девојке тренирају, али најчешће зарад одржавања форме, мање се опредељују за улазак у ринг и праву борбу.

Освојили сте бројне медаље. Који су Ваши следећи циљеви?

Задовољна сам резултатима које сам досад постигла. Много сам тога прошла и доживела, како на државним тако и међународним такмичењима. Треће место на првенству света и чак два пута на првенству Европе није нимало лош резултат – у поређењу са чињеницом да многи и не дочекају позив у репрезентацију. Наравно да и даље постоје амбиције за освајањем најсјајнијих одличја на најјачим такмичењима. Ипак, важно је напоменути да некад није само јака воља преовлађујући фактор. Ове године нисам наступала на мечевима због болести, али сам почела да стичем искуство као судија у кик-боксу. Члан сам, између осталог, и Дисциплинске комисије Кик-бокс савеза Србије и председник Дисциплинске комисије Кик-бокс савеза Војводине.

Како проводите слободно време?

Трудим се да слободно време проводим у дружењу са пријатељима, читању књига, путовањима или, једноставно, у шетњи. Ретко кад  сам у затвореном простору. Настојим да, када год ми се укаже прилика, будем у друштву или отпутујем са блиским пријатељима. На тај начин се најбоље одмарам, то јест, „рехабилитујем” од свих обавеза и притисака којима сам понекад изложена.

Дипломирани сте правник. Имате ли намеру да и у том смеру градите каријеру?

Дипломирала сам 2006. године на Правном факултету и непосредно затим уписала мастер студије на којима ми је остао још завршни рад у области предузетништва и менаџмента. Себе нисам видела у некој адвокатској канцеларији, већ сам тражила нешто што ће ми омогућити да своју креативност и енергију  искористим на прави начин. Наиме, од августа 2007. године радим у Регионалној агенцији за развој малих и средњих предузећа „Алма Монс” у Новом Саду. Досад сам стекла велико и разноврсно искуство не само у области права већ и у многим другим сферама које ће ми сигурно помоћи да једног дана будем способна и квалификована за сваку врсту посла.

Да ли сматрате да је женама теже да успеју него мушкарцима?

 С обзиром на то да се, како би неки рекли, бавим „мушким” спортом, заиста не видим разлику у постизању успеха. Ипак, морамо бити свесни да кик-бокс као спорт није афирмисан. Над њим је још вео негативних ликова са асфалта из прошлости. Међутим, кажу да сам ја та која успева да разбије предрасуде о многим негативним контекстима који се везују за кик-бокс. Наравно, нисам усамљена у томе, постоје и други момци и девојке који такође заслужују похвале, завршавају факултете и живе нормалан живот.