Комбајни и пластеници за прекобројне

Шта урадити са отпремнином, једно је од честих питања које себи постављају бивши запослени. Искуства у Крагујевцу где су хиљаде Заставиних радника добиле отпремнине, нису потпуно охрабрујућа. Показало се да само мањина уме добро да инвестира, или, да никог не оптужимо за неспособност пре сагледавања комплетних околности, само мањина има услове да оплоди капитал.

А тај капитал из отпремнине није ни мали ни велики. А може и да се вишеструко увећа ако се из радног односа извуче још нека корист – мислимо на знања која су стицана. Радне вештине и пословни контакти могу бити и значајнији од "сиктер пара", како се колоквијално назива отпремнина.

Разговарамо на ову тему са др Александром Ђикићем, са Пољопривредног факултета на Приштинском универзитету, који је уједно и консултант за пољопривредна улагања многим домаћим и страним фирмама. Почињемо са крајње конкретним проблемом: радник који има извесних знања из пољопривреде остао је без посла, добио је отпремнину у износу од, на пример, 7.000 евра, здравствено се осећа добро, "у снази је" – кад се се то сабере остаје питање шта је њему најисплативије да ради.

Ђикић каже да би том човеку саветовао да купи комбајн. Отпремнина му је довољна за учешће, а остатак ће отплатити путем лизинга. Месечно би морао да исплати око 400 евра. Ђикић процењује да би главницу за комбајн могао да исплати и само од једне сезоне. Међутим, сем знања комбајнирања, морао би да има и трговачке способности. Комбајнирање се по правилу плаћа у натури, тако да би компензациону пшеницу, на пример, морао и да прода да би добио новац. Како се окрене, траже се два радника у једном.

Ђикић помиње и врло исплативо постављање пластеника, али, одмах се ограђује:

– У посао са пластеницима може да се упусти само неко ко за брање има радну снагу у кући.

Пластеник од 200 квадратних метара кошта "само" 1.000 евра. Произвођачи пластичне фолије дају гаранцију од шест и седам година, што је сасвим довољно да се улагање вишеструко исплати. Технологија пластичних фолија за пољопривреду је толико усавршена, добра је и јефтина, да је потиснула стаклене баште.

Код одлуке које пољопривредне културе ће узгајати, наводи Ђикић, произвођач би морао да води рачуна и о промењеним климатским условима. Оно што је деценијама рађало успешно у једном подручју, не значи да ће и даље. Међу домаћим стручњацима постоји предлог да се на подручју источног Баната више не узгаја кукуруз. Земљиште је постало сушно. Али зато је скоро идеално за воћњаке. Потребно је и у Србији, указује Ђикић, направити стратегију "рејонизације пољопривредних култура", као што је урађено у Немачкој. Тамо, већ сада, оно што се гајило у Баварској, на југу, почиње да се узгаја уз ток Рајне, на северу. Рецимо, агрономи са Универзитета у Кракову су успели да адаптирају паприку климатским условима јужне Пољске – и сада и Пољаци производе паприку. Вероватно није слатка као лесковачка, али биће, што клима буде топлија.