Зашто обележавамо 24. март

Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и низ других независних, нестраначких, непрофитних организација обележавају 24. март дан почетка агресије НАТО-a сваке године, почев од 2000. до данас. Чине то комеморативним свечаностима, домаћим и међународним конференцијама, полагањем цвећа на спомен- обележја жртава агресије, прилозима у медијима, подсећањем пријатеља у земљи и иностранству да учествују у томе. То је препознатљиви део комеморативних активности српског друштва, а у новије време и државе Србије.

Чинимо то, пре свега, из осећања моралне дужности према људским жртвама, како војним и полицијским, тако и цивилним јер су сви они недужне жртве пале на тлу сопствене земље од оружја агресора. Током саме агресије страдало је од 3.500 до 4.000 људи, од чега преко 1.100 војника и полицајаца, други су цивили, жене, деца, радници, професионалци у радио-телевизији, путници у возовима, људи из колона расељених. Колико је људи изгубило животе по окончању оружане агресије међу око 10.000 рањених, колико од заосталих касетних бомби и нарочито, од последица коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом и од тровања отровним гасовима насталим бомбардовањем рафинерија и хемијских постројења, тек треба утврдити. Свих њих се и данас сећамо одајући им најдубље поштовање. Верујемо да ће млади данас, као и све будуће генерације, памтити ове жртве свесни да је то морални дуг нације, услов очувања достојанства и будућности у миру.

Други је разлог, што се и тако брани истина и не оставља празан простор за кривотворење, лажи и подметања чији је циљ био и остао умањивање одговорности агресора и проглашавање жртве за кривца. Зато и овом приликом морамо рећи да то није била ни интервенција, ни ваздушна кампања, ни „мали косовски рат”, па ни бомбардовање већ оружана, противправна агресија извршена без одобрења Савета безбедности УН, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а, основних принципа међународног права, напосе кршењем самог оснивачког акта НАТО-а од 1949. године и националних устава држава чланица. То је био први рат на тлу Европе после Другог светског рата, против независне, суверене земље која није напала, нити је на други начин угрожавала НАТО, или било коју његову чланицу. НАТО је тиме задао тежак ударaц тековинама Другог светског рата, договорима из Техерана, Јалте, Постдама као и Хелсинкија. Агресијом на Србију (СРЈ) 1999.  угрожени су основни принципи међународних односа и систем безбедности за који су положене десетине милиона људских жртава.

Агресор је желео рат а не мирно и одрживо решење на Косову и Метохији. Рат који ће оправдати постојање НАТО-а и после ере хладног рата и висока буџетска улагања у наоружање, односно у војно-индустријски комплекс, рат који ће у пракси демонстрирати доктрину ширења на Исток и уједно бити преседан за глобализацију оружаног интервенционизма без поштовања међународног права и улоге СБ УН. Европа је дубоко посрнула прихвативши учешће у рату против саме себе. То што Европа ни данас не успева да се окрене себи, својим интересима и идентитету, што врши притисак на Србију да призна насилно одузимање дела њене државне територије, да се сагласи са ревизијом Дејтонског споразума и стварањем унитарне БиХ на штету српског народа, сведочи о забрињавајућем синдрому прошлости који угрожава њену самосталност, јединство и развој.

Треће, зато што се не миримо са дефетизмом и склоношћу дела медија, тзв. невладиног сектора и појединих јавних личности, који агресију НАТО-а интерпретирају на начин који умањује одговорност агресора, сугеришући да Србија, у име наводног реализма и боље будућности, тему агресије треба да гурне у страну а да се Косова и Метохије „ослободи” као терета о врату који кочи њен напредак.  Међутим, одговорност НАТО-а за агресију и савез са терористичком и сепаратистичком ОВК не могу се ни са чим умањити, најмање се могу пренети на Србију. То би за Србију и српски народ било срамно, а за Европу и будућност глобалних односа веома штетно.

Иако европски опредељена, Србија не може одрицањем од Косова и Метохије, своје државне, културне и духовне постојбине, плаћати цену успостављања нарушеног јединства ЕУ и НАТО, односно геополитичке циљеве њихових кључних чланица. Зато ће, уверени смо, остати трајно опредељена за мирно, праведно и одрживо решење у складу са основним принципима мира, безбедности и сарадње, поштујући свој Устав и Резолуцију СБ УН 1244.  Далеко највећи део човечанства је схватио да не постоје хуманитарни нити ратови за заштиту становништва, да се обојеним револуцијама и крстарећим ракетама не „извозе” демократија и људска права већ доминација и интереси либералног мултинационалног корпоративног капитализма.  Штагод се чинило са позиција политике силе и богомдане „изузетности” историја се не може зауставити, нити униполарност инкарнирати.

Четврто,  дубоко смо забринути због сталног заоштравања глобалних односа, трке у наоружавању, одсуства дијалога и продубљивања неповерења међу главним актерима европских и светских односа.  Јавно маркирање нуклеарних сила и сталних чланица СБ УН за непријатеље, планови за стварање „демократских коалиција” ради конфронтације са „ауторитарним системима”, масовне војне вежбе од Атлантика и Балтика до Индо-Пацифика ради „обуздавања” „малигних утицаја” – представљају знаке озбиљног погоршања глобалних односа са непредвидивим последицама. То се не тиче само великих сила, иако од њих највише зависи, већ се негативно одражава на положај и развој свих земаља у свету, па тако и на положај Србије. Јер, како је мир недељив, тако су и опасности по мир и безбедност, такође, недељиве. Зато, позивамо на дијалог и попуштање, заустављање продубљивања неповерења, поштовање равноправности  и партнерства у решавању свих међународних проблема.

Пето, зато што не желимо да се патње, жртве и разарања које је наш народ преживео током и након оружане агресије НАТО-а 1999. понове било када, у било ком делу света. Трагична судбина деце у Београду, Варварину, Косовској Митровици, Муринама не сме се поновити.

Некадашњи шеф дипломатије и председник Београдског форума за свет равноправних