Тајна последњег напада

Александар Митровић примио је теледириговани пас од Душана Тадића на тридесетак метара од гола Републике Ирске. У једној секунди, он подиже поглед ка голу Ираца, види да је голман Траверс истрчао неколико метара од линије. Упућује савршено прецизан лоб ударац и ма како се чинило да лопта путује дуго, она упада у мрежу. Често слушам како је фраза „генијални спортиста” контрадикторност, али ставимо се за тренутак у улогу Митровића који је типични центарфор старог кова: углавном се рве у шеснаестерцу са халфовима, а потом главом или волејима постиже голове.

Овога пута, у 73 минуту, он је био суочен са огромним психолошким теретом. У енглеском Фуламу је неколико месеци на клупи за резерве, толико дуго седи на њој да је улубио. Потом, у првој квалификационој утакмици за одлазак на Светско првенство у Катару, улази у игру тек у другом полувремену. Нација, изморена скандалима у фудбалу и око њега, добија наду у новом селектору Драгану Стојковићу Пиксију, једном од највећих фудбалера Југославије и Србије свих времена, чија харизма надилази све остале играче које је окупио.

У том, 73. минуту, било је 1:1 и чинило се да нас чека реприза још једног фијаска који се у митском схватању шутирања лопте, сматра националном трагедијом. У једној секунди, дакле, Митровић мора да донесе одлуку. Нема времена да погледа назад, да осети дах ирских халфова над вратом, док истовремено његов мозак мора да прорачуна удаљеност Траверса од гол линије, а да затим у трку, удари лопту тако да она својом путањом буде савршено решење једначине чији је исход гол.

Тај лоб ударац је тако маестрално изведен, да се може сматрати врхунским дометом из физике, уметности и психологије. Како коме драго. Можда ће управо тај шут који је преокренуо резултат, јер после лоба, Митровић је убацио још један, ударцем главом, одвести Србију на Светско првенство. Познато је како успеси националне фудбалске репрезентације утичу на психолошко стање нације. О финансијама да не говоримо.

Управо на истом стадиону, на истом делу терена, 20. октобра 1982. године, Дијего Армандо Марадона у дресу Барселоне, учинио је нешто слично, пребацивши нежним лобом Александра Дику Стојановића, голмана Црвене звезде. О том потезу прича се и данас. Сваки мушкарац који је био на препуној Маракани те вечери, запамтио је тај тренутак до краја живота: као када је први пут читао „Нечисту крв” Боре Станковића, гледао у телевизијском преносу лет на месец, слушао Шесту симфонију Петра Иљича Чајковског или био на концерту Ролингстонса на Ушћу. Нисам ли, уосталом, констатовао да је његовом смрћу, 25. новембра, окончана 2020. година, ма шта писало на календару. За светске медије, од „Лекипа”, „Шпигла”, „Њујорк тајмса”, „Политике”, да не набрајам даље, Дијего Армандо је проглашен са Бога, а да ниједна верска конфесија то није сматрала за јерес. И зашто би, када су га таквим видели сви, од фавела Буенос Ајреса до Комчатке и Рта добре наде. Кључно питање је зашто? Одговор је једноставан. Он је отелотворење фудбалског генија који се ван терена понашао као свако од нас. Као освајач Светског купа, грешник и губитник. Попут нестварног Џорџа Беста. На омеђеној трави, његова игра је била величанствени приказ савршенства. Када би изашао ван стадиона, постајао је изгубљени случај. Кажу да је често играо мртав пијан.

Како овај текст пишем пре утакмице Србије и Португалије, нисам пророк да погађам резултат, јер ће Португалце предводити Кристијано Роналдо. Да ли је превише рећи да је он геније? Никако, јер Кристијано то заиста и јесте. Неко ће у њему видети тек обичног човека који трчи за лоптом, зарадивши више од милијарду долара и многи ће се, на прву лопту, згрозити на саму помисао да је зарадио много више од Спинозе или Моцарта.  

Констатација да су спортисти паметни као астрофизичари који решавају космичке мистерије или су креативни као савремени Микеланђели, делује помало натегнуто. Роналдо је Роналдо јер је исклесан, застрашујуће брзи примерак који је загосподарио основним фудбалским вештинама: дриблинг, шут и додавање. Развијени мишићи, брзина и креативност у игри не захтевају генијалност. Тај термин је резервисан за надарене.

Да ли је баш тако? Највећи спортисти морају да обраде вишеструки проток информација у реалном времену, под екстремним притиском. Док математичар дешифрује револуционарне теореме, по кабинету га не јуре халфови, ако је реч о фудбалу, или центри високи 2,20 и тешки 140 килограма, покушавајући да га сруше с леђа, блокирају га или му разбију компјутер.

Пребацимо се на кошаркашки терен и финала светских првенстава, олимпијских игара или на НБА лигу. Ставите се у кожу Дејана Бодироге, Саше Ђорђевића или Николе Јокића. Резултат је нерешен, до краја је остало још неколико секунди. Телевизијски пренос гледа милијарду људи, на трибинама је неколико десетина хиљада, а ми, који их гледамо, бежимо од телевизора што даље, прекривамо рукама очи или зовемо Хитну помоћ. Шта раде они тог тренутка? Питају се где су им чувари, у каквој формацији је распоређен њихов напад и противничка одбрана. Хоће ли кренути лево или десно, да ли треба додати, шутирати, или ићи на улаз, јер од тих одлука зависи хоће ли у историји остати уписани као Моцарт или Салијери. Њихова интелигенција је константно видљива и мерљива, као на дисплеју, јер они знају да се тај тренутак никада више неће поновити. Ван терена, они можда не би постали чланови Менсе, али када су у њему, у њиховом чаробном свету у који завирујемо као у модерну бајку, знамо какав ће бити њен крај. Живећемо срећни, до краја живота. Нису ли Сале Ђорђевић, Дејан Бодирога и Никола Јокић, чувари највеће српске тајне – тајне последњег напада, који се преноси с колена на колено.

Постоји само тих неколико секунди о којима ће се певати, славити, писати докторске тезе, научна истраживања и градити национални митови. Џон Кракојер, професор неурологије и неуронауке у медицинској школи на Џонс Хопкинс Универзитету и коаутор студије „У мозгу врхунских спортиста: нервни процеси који покрећу висока достигнућа у спорту”, за амерички магазин „Тајм” је, изучавајући феномен Леброна Џејмса, констатовао: „Рећи да је Ајнштајн више развијен геније од Леброна, јесте нонсенс”.  

О Новаку Ђоковићу је сувишно и говорити. Постоји ли усамљенији човек на свету од њега, док погађа линију, спасавајући меч лопте против Федерера или Надала, а потом осваја још један гренд слем? Ноле није Еуклид, али је достигао перфекцију геометрије. Није ни Фројд, али је нестварно миран, док продире у подсвест Роџера и Рафе. Није ни Алфред Хичкок, али његова финала су равна Вртоглавици!