Да ли нема дела, када нема тела

Недавно је јавност у Србији обавештена да се једној организованој криминалној групи на терет ставља и више убистава, а да су тела неких жртава вероватно уништена ради онемогућавања доказивања. Тело убијеног човека је у пракси најчешће веома тешко уништити тако темељно да не  остане баш ниједан траг, а и најмањи биолошки траг има велику идентификациону вредност захваљујући ДНК анализи. Ипак, дешава се понекад да „нема леша”, али да упркос томе, постоје докази из којих произлазе сумња или извесност да је човек убијен.

Када се ради о већини кривичних поступака за убиство, тело убијеног човека је доказ, увек се врши обдукција или ексхумација леша. Доказ је и налаз и мишљење вештака, као и његов исказ, али се и без таквих доказа, ако се из било којег разлога не може пронаћи леш, окривљени може огласити кривим за убиство, уколико суд на темељу свих осталих доказа оцени да је учинио то кривично дело. И овде се као и иначе, примењују начело слободне оцене доказа и принцип слободног судијског уверења, а ствар је фактицитета из којих доказа произлази закључак суда. То могу бити и искази сведока, било „обичних”, било тзв. кооперативних сведока, као што су то окривљени сарадници. Докази могу бити и одређени трагови и предмети кривичног дела, резултати ДНК  анализе, па и фотографије, видео-материјал итд.  Као и иначе, суд све доказе цени како појединачно, тако и у њиховој међусобној вези. У савременом кривичном поступку никада ниједан доказ није ексклузивног карактера.

У англосаксонском праву се традиционално сматра да је веома тешко доказати убиство ако нема леша, али у пракси постоје и такви примери. Веома  је познат „Динго случај”. Радило се о брачном пару који је 1980. камповао у једном дивљем пределу Аустралије. Супружници властима пријављују да је током ноћи аустралијски дивљи пас динго ушао у шатор и из њега однео њихову двомесечну бебу. Полиција је брзо посумњала да је у ствари, мајка уз супруга као саучесника убила своје дете. Супружници су оптужени и потом осуђени за убиство. После неколико година у једној пећини, где је била јазбина дивљих паса, пронађени су делови одеће несрећног детета. Кривични поступак је поновљен и супружници су ослобођени. Контроверзе су ипак остале, јер се ослобађајућа пресуда заснивала на недостатку доказа за разумну сумњу да је мајка убила бебу, а да су животиње однеле и појеле леш. Тек је 2012. посебна комисија потврдила да су за смрт детета одговорни дивљи пси.

Постоје у англосаксонском праву и примери осуде окривљених за убиство, иако никада није пронађен леш. Двоје окривљених су у САД 2004. осуђени на смртну казну, јер је утврђено да су убили брачни пар, који је нестао са једрилице којом су заједно пловили, а лешеви никада нису пронађени. У Великој Британији је 1949. један окривљени осуђен на смртну казну због убиства човека, чији је леш уништио у сумпорној киселини.

Примера „убиства без леша” има и у континенталној Европи. Један окривљени је у Аустрији 2007. године осуђен на казну доживотног затвора зато што је вероватно у мају 2001. године лишио живота своју жену. Убиство је извршено на непознатом месту, у непознато тачно време и на непознат начин. Поред тако бројних непознаница, а централно је било непостојање леша и непознато место извршења, што је у пракси екстремно ретко, један изузетно важан и често круцијални елемент ране истраге, ипак је од почетка био познат. Чувени детектив из белетристике Шерлок Холмс, речима свог творца Артура Конана Дојла, мудро каже да је „најтеже разјаснити злочин извршен без мотива”. Овде је мотив био кристално јасан. Жртва је била веома богата, нешто мало пре убиства је љута због његове прељубе, напустила окривљеног, који је пре брака банкротирао, а нови брак му је омогућио леп живот на рачун супруге. Имао је скромне сопствене приходе и није био спреман да живи даље у складу са њима. Јака индиција је у овом случају била и што је једна од претходних жена окривљеног још 1969. нестала без трага, да би њен леш 1972. у шуми пронашао један сакупљач печурки. Обдукцијом је утврђено да се радило о насилној смрти. Муж тада није био осумњичен, а тек су се касније током актуелног суђења уочиле јасне „паралеле” између та два случаја.

Оглашавајући га кривим за убиство супруге и осуђујући га на казну доживотног затвора, судија је рекао окривљеном: „Како сте је убили, остаје ваша тајна, знак питања остаје, али он овде није од пресудног значаја.”

Професор Правног факултета Универзитета у Београду