Вд и међугенерацијски дијалог

Поводом недавно завршеног фељтона, („Политика”) који је, у фактографском смислу, био омаж Ивану Ивици Вдовићу, а у ширем смислу подсећање на једно време, пре тренутак, које је носило клицу промена, могу се поставити  различита питања. Да ли је могуће објективно, а шта је то, разумети једно време (тренутак) после низа деценија интензивног стварања историје у нас? Ко је заинтересован да то време сагледа и које генерације, претходно а нарочито потоње рођених уопште желе да тумаче и разумеју та времена?

Да ли је наша моћ разумевања, а касније и рационализација, ограничена тренутним животним околностима, сећањима, која су као одраз у циркуском огледалу, где бирамо само оно што нас тренутно чини довољним и насмејаним?

Ко су људи који су желели да мењају друштво осамдесетих? Момци и девојке који су са само двадесетак година желели слободу и који су револуционарним, а у једном тренутку, могло би се рећи, скоро анархичним поимањем живота, нажалост, потрошили највредније. Како то, да је у то време, постојала перцепција младих да треба нешто променити и да су били спремни да заложе сву своју енергију (и животе) да би остварили своје идеале.

Када се то време пореди са данашњим, како локално тако и шире, види са да млади, или немају идеале, или немају енергију или не виде да било шта, што се тиче друштва или што превазилази обим њихове личне умишљености требало мењати. Нису Ивица, Младен и остали хтели да мењају само себе, да би само њима било боље, већ како изгледа, били су спремни да поднесу и највећу жртву како би изградили неку друкчију (бољу) будућност за све.

Наизглед околности су сличне. Било је тада деце израсле из миљеа социјализма, која су припадала, уметничким, официрским круговима, тзв. црвеној буржоазији, са знаним и незнаним пореклом, и без обзира на то носили су потребу за мењањем и жељом да тај осећај спроведу у дело. Да ли данашња деца без обзира на порекло желе да било шта промене и (или) унапред сем свог личног осећаја удобности, или покушаја да задовоље основне потребе или можда сањају да својим одласком на друге меридијане тамо мењају ствари. Да ли данашње младе генерације постављају себи (и другима) било каква питања? Да ли траже одговоре на непостављана питања (какав апсурд). Да ли се може наћи такав одговор?! Да ли је доступност светске мреже, где се налазе „одговори на сва питања”, допринела илузији да питања и уочене проблеме не треба ни отварати. Где су се завршавале жеље „оних”, а где се завршавају жеље „ових”? Да ли се садашње генерације боје фаталистичког исхода генерације која је желела да буде друкчије и да ли би, да је могуће, они који су можда и наивно мислили да се то, друкчије, може десити за „само пар година”, подржали своје данашње компрадоре.

Шта би „они” данас рекли? Да ли нешто треба мењати или би као „ови” били задовољни? Да ли би као данас, поетика била ослоњена само на бескрајно набрајање чињеница кроз које пролазимо или би покушали да нас усмере на пут са другачијим рефреном. Да ли су ондашње идеје и енергија прекривене, временски безначајним, много више културно-цивилизацијским цунамијем где су мега, гига и тера бајтеве важнији од суштине.

„Она” генерација је урадила што је могла. Вд се у свом тестаменту извинио за нанесену бол мајци, оцу и брату, а то би се могло разумети и као извињење свима којима су понудили много тога, а изгледа било је превише. Исто тако се извинио јер је изневерио. Изневерио је ближње, можда на личном нивоу, али се можда извинио и својој генерацији, у име генерације, јер је био сувише млад да доврши започето. Појело их младалачко нестрпљење, брзина и неискуство. Да ли ће садашње генерације које се распадају од непостављених питања и нетражених одговора, генерације које не гледају даље од личног ужитка заснованог на амбицији изграђеној по туђим узорима, имати неког да јој се извини за нанети бол и изневереност што нису имали у шта да верују и за шта да се боре. Да ли је правило да се ређе у неком времену појави енергија коју неко успе да уобличи и понуди, а да чешће време траје и претраје?

Због енергије која је Вда и остале уснуле борце носила, тешко је претпоставити како би текао овај замишљени међугенерацијски дијалог, без ламента.

Научни саветник