Породична посла: он, она и ми

Бака која је толико опчињена Слободаном Милошевићем, да не примећује како је изгубила унука, умире док Слобу одводе у београдски затвор. Смрт старице у бриљантној улози Светлане Бојковић, симболички је одлазак генерације која је у њему видела социјалистичко божанство које је пробудило успавани српски национализам, нудећи нацији минули рад цара Лазара.

Дечак посматра непомичну баку пред упаљеним телевизором и пита се, шта ће сада бити са њом, њим и Слобом? О њему и његовој политици дечак не зна ништа, осим питања зашто је био животна опсесија његове баке. Уместо Мика Џегера, рецимо. Тек је две године млађи од Милошевића.

Ко је сада унук? Има око тридесет година и зна ли ишта више о Слоби него што је знао онда када се изгубио у маси очајника. Не верујем да данас превише мисли о њему.

Служавка која се игром судбине нашла у вили „Мир” током неколико драматичних дана, одлази у таксију свога оца. За обоје је одавно све готово, али се они не предају очају. Избеглице из Книна, са горким осећајем Милошевићеве издаје, возе се у татином таксију. Утисак је да тај пут не води никуда. Питају се имају ли пасоше, како би посетили гробове њеног брата и његовог сина, њене мајке и његове супруге. Свесни да имају само једно друго, брижни отац и паметна девојка, бака која је отишла са Слобом и унук који је неизмерно воли, главни су јунаци серије „Породица”, иако су, наизглед, тек епизодисти у продукцији која је постројила Србе пред телевизоре.

Оно што су дечак, служавка и њен отац постали и ко су данас, много је важније него што су то политичке сплетке и последњи дани на слободи Слободана Милошевића. Да ли су постали слепи следбеници садашњих опсенара или су узели судбине у своје руке, схватајући да се стварни живот води ван државних и партијских кабинета, телевизијских вести и друштвених мрежа. Узгред, да су тада постојале, Милошевић никада не би пао. Не би имао ко да га сруши, да с њим преговара или га хапси, а затим испоручује у Хаг. Шта би радили његови противници? Седели би код куће, твитовали и бројали лајкове. Или томе слично.

У ћелији истражног затвора, као и неколико дана раније, некадашњи председник Србије и Југославије, окружен егзотичним ликовима, својим гротескним врховним штабом и помирен са судбином, знао је да је одавно мртав, много пре 24. септембра, 5. октобра и његовог хапшења. Као што је то знао и Зоран Ђинђић. Завршница серије у којој тадашњи министри Владе Србије, шефови служби, плус Беба Поповић, честитају Чеди Јовановићу, а потом траже Зорана, док се кадар зауставља на празној столици тадашњег премијера, само је приказ језивог усуда владарске столице у Срба. Да сам на месту сценаристе и редитеља Бојана Вулетића, ту бих направио рез и ставио одјавну шпицу.

Булумента аналитичара и учесника, само што се не побију међу собом, износи своје верзије истине, али ипак преовлада једна димензија: она да су Слободан Милошевић и Мира Марковић одредили судбину толиких људи, променили им животе, разорили домове, снове или многе сахранили. Али оно што јесте фасцинантно код такве врсте, јесте да имају такозвану сферу нормалности, изгледају уобичајено ван камера, чак нормално. Као обична породица. Таква врста ванинституционалне нормалности је оно што без преседана тумаче Борис Исаковић у улози Слобе и Мирјана Карановић у улози другарице Мире. Да се одмах разумемо. Борис Исаковић никада није био слобиста, недавно је тумачио Ратка Младића у филму „Кво вадис, Аида?”, те је констатација да је заслужио бенефицирани радни стаж сасвим на месту. Али величина Исаковића јесте у томе да он није предизборни кандидат једне од страна подељене Србије, оне која још пушта сузу за Слобом и оне која би га стрељала већ глумац који тумачи лик господара Срба који је владао прошлошћу и будућношћу, али није у стању да успостави ред у сопственом дому.

Он зна да је направио кобну грешку јер није признао изборе 1996. године, препуштајући Мириним зилотима да, стварајући ЈУЛ, постану политички комесари, а социјалисти партизани са понешто четника приправника. Али он јој на томе не замера. Отуда погрешна теза да је серија покушај рехабилитације Слобе, његов повратак на белом коњу, или повратак џедаја. Мирјана Карановић савршено представља своју имењакињу: жену заробљену у партизанској кич идеологији Вељка Булајића, без икакве свести о реалном свету: паду Берлинског зида, уједињењу Немачке, распаду Југославије што је најмање желео Милошевић.

Да ли су Кучан, Алија и Туђман можда били невинашца? Али Милошевић није схватао да се као изабрани председник у три мандата, без савезника у свету, мора прилагодити тектонским глобалним променама, распаду Совјетског Савеза и уједињењу Немачке, уместо да упада као лутајући астероид у стратосферу великих сила, уништавајући на домаћем терену средњу класу, сводећи је на контејнерску исхрану без бонова. Истовремено је омогућио енормно богаћење неколико хиљада људи, претварајући их у финансијске управнике, а потом газде Србије. Нова тајкунска елита није била у вили „Мир”, већ га је издала, пронашавши нове покровитеље.

Теоретичари завере већ пласирају тезу да је серија снимљена по Вучићевој наруџбини, како би се младима приказало како жута булумента коју предводи Зоран Ђинђић хапси с Легијом сиротог декицу, уз зли Запад који их ем условљава да то учине, ем им за то даје лову. Уликс Фехмиу је улогу Зорана Ђинђића прихватио у последњи час, због болести претходних кандидата и стиче се утисак да му је требало времена за уигравање. И уиграо се.

Али ни Ђинђић није имао другачији избор. За разлику од Слобе, схватао је нешто боље односе снага у свету и положај досовске Србије. Светозар Цветковић такође, физички не подсећа на Војислава Коштуницу, али је суптилно приказао његово колебање. У игри политичке моћи која се одвијала ван виле „Мир”, између Коштунице и Ђинђића, јасан је расцеп који ће заувек удаљити Воју и Зорана, чиме је уништена нада грађана да ће коначно живети у демократској земљи. Напротив, Слобиним тајкунима придружени су и досовски реш-богаташи, чиме је створена хоботница, стварни власник Србије.

Сви су ту. И наравно, Чедомир Јовановић и Беба Поповић. Ако ће неко извући политички бенефит од серије, то је Чеда, кога више него добро презентује Милан Марић. Бебу је Радован Вујовић тако скинуо, као да су клонови, мада би било интригантно, иако није тема серије, провући да ли је Беба сада заиста далеко од Вучића.

Судећи по јавним наступима и разумевању за Слобино понашање у вили „Мир”, као толерантни преговарач, још лебди у Вучићевој орбити. Ако „Породицу” не искористи да пробије цензус, боље да се коначно мане политике и пређе код Срећка Шојића.

После серије, коначно је скинут мрак са догађаја из блиске прошлости и сада се драматуршки могу сликати и остали, по правилу, историјски догађаји. У томе не оскудевамо. Човек кога су Срби најпре масовно прогласили за божанство, а потом акламацијом ражаловали у нечастивог, завршио је тамо где заслужује: у фиоци препуној трагичних ликова националне митологије. За то је крив он сам, јер је подлегао искушењима власти, неспособан да им се одупре. Требало је да изабере само једну, тако просту ствар: миран растанак са Србима!