Породични антиваксери

Три теме су обележиле протеклу недељу. Након разговора са премијерком Брнабић амерички амбасадор је исказао „поштовање за задивљујући успех Србије у спровођењу масовне имунизације становништва против вируса корона “.

Пар дана раније у извештају Европског парламента замерено је Србији да не прати политику ЕУ према Русији и Кини.

Јасно је, међутим, да успеха у спровођењу имунизације не би било без кинеских и руских вакцина којих, такође, не би било да Србија према тим земљама води политику која се очекује у Стразбуру.

Овај пример показује да ЕУ, не само да губи корак у трци за глобални утицај са источним центрима моћи, већ мекој моћи Кине и Русије покушава да парира притисцима и упозорењима.

Поставља се питање да ли притиском на антиваксере и привођењем на информативне разговоре лекара који шире антиваксерске идеје може да се сузбије њихов утицај на јавност.

Упркос успеху у прибављању вакцина чиме је створен предуслов за успешну имунизацију, као и одличној организацији и изузетној љубазности особља које спроводи вакцинацију јавио се проблем све слабије заинтерeсованости грађана за овај вид заштите од ковида.

Одговорност се адресира на антиваксерски покрет. У основи реч је о јавности мање познатим личностима које захваљујући свом месијанском фанатизму, првенствено путем друштвених мрежа, шире „истину” о погубности вакцинације на здравље људи.

Познато је да ванредне околности као што су ратови, епидемије, природне катастрофе или катастрофе изазване људским немаром изазивају страх и несигурност, а неретко и масовну хистерију. То је погодно тло за бујање лажних вести, полуистина и лажи. Инфодемија, како је названа ова појава подстиче пораст неповерења и тиме отежавa ефикасност спровођења акција усмерених ка решавању проблема.

У том смислу и деловање антиваксерског покрета може да поколеба спремност људи да се вакцинишу што успорава процес стварања колективног имунитета као јединог начина за очување здравља људи, здравственог и социјалног система, али и привредних активности.

Кључно питање је како мотивисати грађане да прихвате вакцинацију и како се супротставити антиваксерском покрету?

Притисак на извориште, односно идентификација носиоца антиваксерских порука и ограничавање њиховог деловања само је један и то мањи и лакши део посла. Много важнији и озбиљнији задатак је комуникација са онима на које антиваксери делују. Реч је о обичним грађанима који имају резерве, сумње, упитаност и колебање у вези са питањима која се односе на пандемију и вакцинацију.

Нажалост, утисак је да се веома мало зна о томе шта су кључне дилеме тих људи – шта их чини несигурним, шта им је нејасно и шта их плаши у вези са вакцинацијом. Кризни штаб, лекари и разни стручњаци који на овај или онај начин комуницирају са грађанима у већини случајева чине типичну „грешку стручњака” па подразумевају да сви људи знају оно што они знају. Своје виђење ствари презентују на начин којим убеђују људе у исправност свог погледа на свет занемарујући да различити људи имају различите полазне основе са којих различито сагледавају стварност. Разумевање позиције тих људи је, међутим, основни предуслов за успешну комуникацију. Ни једна стратегија за комуникацију са тим људима неће бити успешна без разумевања њихове позиције, а то разумевање је тешко без укључивања друштвених научника у тај процес. Нажалост, у кризном штабу нема стручњака из ове области са оваквим афинитетима. Управо из тог разлога чини се да упркос добронамерним апелима и маркетиншким кампањама, поруке које отуда стижу имају мање ефекта од полуистина и дезинформације које шире антиваксери. Наравно, све то не искључује практичне мере као што је увођење унутрашњих „ковид пасоша” који би олакшали свакодневни живот онима који су се вакцинисали и омогућили им бесплатно лечење од ове болести.

У мору бесмислених серија које су постале саме себи сврха појавила се „Породица”.  О њој се бар говори. Сам избор теме сведочи о намери аутора да врати људски лик Милошевићу и његовој породици која је у постпетооктобарском политичком дискурсу дехуманизована и демонизована. У томе се несумњиво успело. Али, а то је кључно питање, зашто би ико имао потребу да након две деценије уопште отвара ову тему. На то питање је тешко дати одговор без разумевања садашњег историјског и политичког контекста. Ревалоризовање догађаја из деведесетих, односно реалнија процена улоге Србије у југословенском грађанском рату  немогућа је без деконструкције мита о Милошевићу као зликовцу и „балканском касапину”. Немогуће је, наиме, тврдити да Србија није искључиви кривац за грађански рат, а са друге стране Милошевића видети као бездушног зликовца. Милошевић и његова породица у овој серији су представљени као људи са врлинама и манама. То је добра полазна основа да се без априорне моралне осуде сагледа његова улога у збивањима која су обележила деведесете године прошлог века.

У том смислу мање је важно да ли су и у којој мери сви догађаји приказани потпуно верно и  како учесници тих догађаја оцењују начин на који су приказани. За оне који су остали уктовљени у том времену – без обзира на којој страни, ни дужа временска дистанца неће бити довољна да умири страсти, али за генерације које долазе и којима Милошевићево име не значи много ова серија ће пружити прилику да на другачији начин и са мање страсти сагледају сукобе који су делили њихови родитељи.

Професор на Филозофском факултету у Београду