Kонфузија на левици

Темељни критеријуми левице и деснице су променљиви. Али, није увек било тако. „Од 19. века до пада Берлинског зида постојао је један општи критеријум – једнакост и идеја слободе – вредносна дихотомија на темељу које су се одређивале левица и десница. Лево је било све за шта се могло тврдити да тежи у коначном исходу једнакости међу људима и која је покушавала да успостави друштвене односе на темељу принципа једнакости а на другој страни су били они који су сматрали да је основни критеријум за регулисање друштвених односа – слобода. Наравно да је од почетка било оних који су ове идеје покушавали да помире па се тако на левици често говорило да су слобода и једнакост нешто што мора да иде заједно, али се емпиријски показало да то није тако”, каже за „Политику” Младен Лазић, професор социологије на Филозофском факултету у Београду.

Када је реч о овако схваћеној левици преко система једнакости онда она у ствари опет почива на једном предсоцијалистичком критеријуму – да је једнакост немогућа у системима који почивају на приватном власништву па је једнакост истовремено подразумевала укидање приватног власништва. „Кад кажем предсоцијалистички онда мислим на Русоа – јер је он приватну својину одредио као крађу. То су после наследили социјалисти и од тада је левица повезана са оним што је против приватне својине а десница са оним што тежи очувању приватне својине“, објашњава нас саговорник.

После распада Југославије није било популарно представљати се као левичар. Како објашњавате гужву на левици сада и овде?

Она је одраз конфузије која влада не само код нас и у постсоцијалистичком свету него влада и на Западу. Чланице Социјалистичке интернационале – боље рећи некадашње социјалистичке и социјалдемократске партије Запада одавно су престале да буду левица у било ком смислу који има везе с традиционалном одредбом левог. Дакле, то су странке које не само да су одавно напустиле идеју једнакости него су напустиле идеју редистрибуције, другу кључну левичарску димензију од времена кад су прихватиле неолиберални концепт уређења капиталистичких односа од осамдесетих година прошлог века. Од тада Социјалистичка интернационала нема ништа социјалистичко и с тог становишта је сасвим могуће да се ДС, која такође у себи нема ништа лево (реч је о либералној странци), прогласи левом и буде примљена у Социјалистичку интернационалу. Нема ту ничег нелогичног. На известан начин нема нелогичности ни што је ту СПС.  ДС је више оријентисана на принцип слободе а СПС је више оријентисан на принцип редистрибуције. И једна и друга странка покупиле су по један од елемената које сад припадају новој тзв. левици конфузног типа. Као што унутар себе спајају неспојиво тако се по једном елементу те своје унутрашње неспојивости налази нешто заједничко. Непринципијелност није у њиховом спајању него у природи сваке од њих појединачно. Али та непринципијелност није наша унутрашња непринципијелност него је општег типа и зато кад Социјалистичка интернационала прихвата истовремено ДС и СПС она то не чини непринципијелно споља него је сама такође непринципијелно конституисана. Све је логично осим основног принципа на којем сви стоје а који је унутар себе контрадикторан.

Колико овим двема странкама  треба веровати да ће коначно почети да радена стварању социјално одговорне државе?

Сама синтагма социјално одговорна држава потпуно је бесмислена јер се подразумева да држава буде социјално одговорна. Свака демократска држава јесте социјално одговорна јер тежи да одржи целину друштва у равнотежи не би ли избегла драматичне сукобе. Е, сад је питање коме ће нова влада пре свега бити одговорна. Може бити одговорна носиоцима приватног власништва очекујући да ће приватници подстицати економски раст а да ће он онда да се прелије на све друштвене слојеве (што је неолиберална идеја) или ће покушати да буде редистрибутивна очекујући да ако повећа приходе нижих слојева а они повећају потражњу – да ће онда то довести до економског раста. У том смислу све владе настоје да буду социјално одговорне. Мислим да се овде хоће рећи да ће држава бити више редистрибутивна. Проблем је у томе што је редистрибутивност нешто што одступа од главног тока савремене економије а посебно одступа од економских могућности државе која жели да постигне економски раст јер је идеја једнакости (која се овде имплицира под социјалном одговорношћу) у супротности са идејом слободе која подразумева убрзање економског раста. Дакле, то су два циља која су међусобно супротстављена. Све што они хоће да кажу тиме јесте да ће да покушају да ова два принципа која су међусобно у суштини непомирљива да повежу тако што ће нешто више бринути о ширим слојевима макар и по цену да нешто успоре економски раст.

Шта је примарни интерес оних који су саставили овакву коалицију?

То није друштво у целини већ интерес појединачних учесника у друштвеним процесима.

Ко ће бити изигран?

Тајкуни или сиромашни, али постоји сигурносни систем према којем ниједна од ових група не може бити превише изиграна. Кад би се радикално кренуло против најбогатијих ова држава која је и иначе сиромашна капиталом остала би без иједног од кључних система за економски раст. Такође, не може претерано да иде на уштрб ни најсиромашнијих слојева јер су они већ били дотакли дно и међувремену почели да се опорављају те би свако погоршање њиховог положаја довело до социјалних потреса. Влада ће у ствари балансирати између ових крајности. Изаћи ће се делимично у сусрет најсиромашнијим слојевима (пре свега пензионерима), али нажалост плитком демагогијом што сугерише најављено повећање пензија од 10 одсто а предлаже се у условима у којима ће инфлација прећи 10 одсто. То је у супротности с другим делом приче – да ће пензије достићи 70 одсто плата што је изводљиво, али само под условом да се реалне плате смање. Све ће се завршити тако што ће се реални приходи становништва смањити и што у ствари и јесте економска нужност јер су плате порасле без економске основе. Дакле, друштвено одговорна влада биће она која ће се реално понашати и неће побољшати стандард грађана јер то де факто није могуће.

Има ли нова влада потенцијала за тако нешто?

Неопходни су експертско знање и могућност мобилизације. Ако ДС и Г17 плус нуде експертско знање ова врста социјалне демагогије којом се служе социјалисти и с њима повезани пензионери могу да подрже мобилизацијски део према сиромашним слојевима што ДС и Г17 не могу. И у том смислу тај спој ове две странке је добар.

Лаичко је мишљење да се уз лево подразумева интернационално а уз десно национално. Али, и то се изокренуло...

Нити је традиционално левица у целини била увек интернационална нити је десница била увек национална. Ствари су се и ту битно промениле. Ако се сетимо Првог светског рата видећемо да је једино српска социјалдемократија гласала против ратних кредита, једино се она позивала на интернационалну природу левице док су све друге радничке социјалдемократске партије у Западној Европи гласале национално тј. за националне ратове својих влада. Већ је тада идеја о левом и интернационалном доживела драматичан крах. Савремена десница је с друге стране изузетно интернационална јер води процес глобализације. Тај процес на политичком плану иницирали су неолиберали као десница.

Уго Чавез важи за данашњу икону левице а ултранационалиста је.

 Левица почива на принципу једнакости па се можемо залагати да се у земљи води политика која доводи до смањења разлика између друштвених слојева и истовремено се залагати за неки облик националног програма. Постојале су леве струје које су биле интернационалне, али су потпуно неоправдано за себе присвајале монопол на левичарење. Рецимо, левичарење стаљинистичког типа које се проглашавало као револуционарно за себе је приграбило монопол а нити је било лево нити је било интернационално. На међународном плану водило је националну совјетску па чак и руску политику а на унутрашњем плану било је друштво изразитих неједнакости.

Осим левог и десног меша се и идеја либералног и конзервативног.

Узима се да је десно оно што је конзервативно а оно што је либерално као лево. Кад би се левица потпуно изгубила онда би било могуће да се либерално представи као лево, али опет само из разлога самопредстављања и очекивања да ће тиме добити неки политички поен. Ако нешто није десно не значи да је лево и обрнуто. Ни СПС деведесетих није била странка левице као што није ни овај актуелни. Од левице схваћене у класичном појмовном чистом смислу данас овде постоје само појединци. Не постоји ниједна организација која би имала право да себе назове левицом осим у заваравајућем смислу.