На шта ћемо потрошити 60 евра

Када се каже да држава треба да интервенише делом, а не речима, мисли се заправо да нешто плати или исплати. Наша држава није изузетак. Прошле године исплаћена је новчана помоћ пунолетним грађанима од 100 евра, а ове, најављена помоћ од 60 евра. Рачуница новчане помоћи је проста. Ако примања потрошача падају или постају неизвеснија и они ће трошити мање. Они који без њих остану немају шта ни да потроше. Повратно, то води још мањим примањима и већој неизвесности што економију води у спиралу све дубљег пропадања. Ванредни новчани стимуланс јача поверење и осећај сигурности грађанима да држава има средстава, да економија има ослонац у држави, и да могу да наставе да троше. Лична потрошња грађана је фундаментално важна јер апсорбује две трећине нашег бруто домаћег производа, без ње нема покретања економије.

Председник Бајден је финализирао свој план директне новчане помоћи грађанима САД. Пре њега је то први учинио бивши председник Трамп – 1.200 долара за појединце и 500 долара по члану домаћинства млађем од 16 година. Пуни износ помоћи примили су само појединци са примањима до 75.000 долара годишње (њих је 88 одсто). Нови председник је издашнији – 1400 долара по појединцу и члану домаћинства.

Исплата новчане помоћи је добра пригода да се подсетимо да држава може да води експанзивну фискалну политику на два начина – растом потрошње или смањењем пореза. За овим другим се код нас ретко када посеже. У време кризе ни једног ни другог нема без задуживања државе.

Нашим грађанима је све ово ново и другачије. Налик личном (непостојећем) искуству повраћаја плаћеног пореза. Одговоран грађанин који је сам (порез на имовину, ПДВ), или неко други за њега (порез на зараде), плаћао порезе може да прими назад део плаћеног пореза, што је и фин гест обзирности државе према ревносним пореским обвезницима. Ширина исплате актуелне новчане помоћи више асоцира на чин повраћаја пореза. Зашто би ова исплата могла бити добра?

Држава може да троши новац на изградњу инфраструктуре и пружање есенцијалних услуга (здравство, образовање), али не може да троши новац баш на сваки производ или услугу, а ни есенцијалне услуге нису покривене у целости. Незамисливо је да држава требује услуге фризерских салона, угоститељских објеката, фирми које се баве забавом и рекреацијом итд. Па чак и тамо где држава ангажује фирме за одређене услуге, као што су услуге одржавања возног парка, ретко када ће се десити да предузетници и мала предузећа добију тај посао. Њихови купци су обични потрошачи од чијег раста куповне моћи пружаоци ових услуга могу имати користи.

Новчаном помоћи држава грађанима поверава важну мисију. Влада пажљиво кроз буџет планира како да потроши и коме да определи средства. Али та потрошња није увек идеална. Грађанима је поверен задатак да сами изаберу предмет потрошње. Преко грађана средства допиру до привредних субјеката којима су потребна, и то на рационалнији и праведнији начин – када држава исплаћује директну помоћ предузећима она не покреће њихову производњу и ништа се не добија заузврат, а када потрошачи купују новчаном помоћи они економично бирају и плаћају производ или услугу коју заиста добијају. Ипак, ако се ограничавајуће мере наставе мало је вероватно да ће новац стићи до оних који су највише погођени.

Грађани могу стимулисати домаћу економију потрошњом добара и услуга произведених у земљи. Грађани могу платити део редовних рачуна и тиме избећи своје падање у доцњу а испоручиоца услуге у неликвидност. Грађани могу отплатити део скупог банкарског дуга који вуку за собом из месеца у месец. Грађани могу повећати своју потрошњу иностраних производа, зато је важно разумети да свака помоћ грађанима у земљама важним трговинским партнерима има секундарни позитиван ефекат на нашу производњу (америчком пакету помоћи радује  се цео свет). Напослетку, грађани могу задржати новац код себе за покриће ванредних трошкова.

Линеарна новчана помоћ грађанима је транспарентан потез државе без преседана. Други облици финансијске подршке државе ни изблиза нису толико транспарентни. Сада сваки грађанин тачно зна колики је износ новчане исплате добио сваки други грађанин од државе. Било би корисно да нешто од ове транспарентности опстане и након кризе, а и помогло би држави у заштити од оптужби за корупцију.

Питање свих питања новчане помоћи – шта примаоци заиста чине са њом? Анализе у САД показују да ће 73 одсто грађана своју новчану помоћ похранити у штедњу и да ће подстицај економији заправо изостати. Штедња наших грађана у 2020. је порасла са 11,3 на 11,86 милијарди евра. Релевантни и поуздани подаци о томе како су наши грађани потрошили већ добијену новчану помоћ не постоје. Можда је зато сада добар тренутак да паметно испланирамо шта бисмо са 60 евра, па да их потрошимо у корист наше економије.

Директна новчана помоћ је политички лукративна. Грађани САД широко одобравају новчану помоћ. Према истраживањима јавног мњења 78 одсто грађана је одобрава, док цео пакет помоћи председника Бајдена, чији је она део, одобрава тек 68 одсто. Ако је тако, треба ли размишљати о алтернативи?

Ванредни професор, Економски факултет у Београду