Сољење рана, без срама и стида

Господине Радомировићу,

Домаћа власт и НАТО убили су 16 радника РТС-а; домаћа власт их је подметнула да погину, а НАТО бацио бомбе – двоструки злочин. Шта мислите који више боли?

Наводим ваше речи: „Нека нам Јанић каже јесу ли мозак Милошевићевог апарата били (....)”, па онда ређате имена, занимања и године настрадалих радника, узимајући их за сведоке своје тезе да је за њихову смрт крив само НАТО, не и домаћи злочинци. Солите без стида по незацељеним ранама, које нису престале да крваре.

Знате ли шта су за нас та имена? Та имена, њихове слике, њихове ране су светиња, иконе, и она се као таква изговарају и стављају  на одређени пједестал, у одређеним приликама. Кад бисте пред собом имали четрнаест обдукционих налаза и исто толико слика (две недостају, јер су две жртве буквално дезинтегрисане, постале прах, и однете крановима у Винчу и забетониране), сва та имена изговарали бисте у цркви уз наклон.

Уместо тога, ви извикивањем тих имена покушавате да свом тексту дате тежину. Није ли то срамно! Зар вас није срамота да се после двадесет година служите жртвама за лично промовисање. И одакле вам право да их вређате?

А сад вас питам као члана УНС-а чије се седиште налази на 300 метара од РТС-а:

– Шта сте радили када су 22. априла 1999. ватрогасци постављали око РТС-а жуте траке? Зар нисте у томе видели опомену? Зашто сте ћутали?

– Зашто сте годину и по дана након бомбардовања РТС-а чекали да вас породице жртава подсете како Милановићу, Комракову и другима није место у вашој организацији и на њеном челу?

– Где сте били када су породице покренуле тужбу против земаља НАТО пред судом у Стразбуру, а против Драгољуба Милановића и осталих пред судом у Београду? Ћутали сте и на једно и на друго.

– Где сте били за време осамнаест судских претреса против Милановића, кад је на крају и побегао од извршења казне? Зашто га нисте тражили, зашто га нисте нашли?

– Где сте били када је министар правде Стојковић без икакве судске одлуке хтео Милановића да ослободи затворске казне? Нисте нам пришли, нисте нам се придружили.

– Зашто сте ћутали када су породице 2003. успоставиле контакт са Анријем Бинелом и тада сазнале да су и генерал Јован Милановић и многи други знали да ће телевизија бити бомбардована?

– Ћутали сте и када је Радио Слободна Европа објавио изјаву Драгане Кузмановић, високог функционера ЈУЛ-а, да је током њеног дежурства у ноћи бомбардовања стигло упозорење да ће зграда бити гађана и да људи изађу. Јесу ли чланови УНС-а и ви лично кренули тим трагом, јесу ли ишта истраживали? Ако нисте, зашто?

– Сећам се одлично када је УНС послао прво цвеће на споменик жртвама са РТС-а. Било је то 2011. Претходно је УНС три месеца вршио притисак на породице, обмањујући их да се имена њихових најмилијих налазе на споменику изгинулим новинарима у Вашингтону, и да би 23. април, дан страдања техничара РТС-а, зато  требало претворити у Дан сећања на све новинаре. Нисмо прихватили.

– Бивши директор „Политике” Хаџи Драган Антић 29. септембра 2016. изјавио је да га је НАТО опоменуо да ће „рокнути ’Политику’”, а да је тада и „Милановић добио исту поруку”. Антић је велики број својих запослених ослободио рада, док је Милановић своје оставио да раде, и то под радном обавезом. Ту радну обавезу није им наметнуо НАТО, а они сами поготову „нису решили да буду у смени те ноћи”, како што ви г. Радомировићу безочно тврдите. Коме се препоручујете с таквим тврдњама?

– Град Београд 2012 . расписао је конкурс за конзервацију зграде и њено претварање у музеј. Завршен је конкурс, одређена буџетска средства, али од конзервације ни трага ни гласа. Један од директора недавно је приметио да му цигле већ падају на главу, а на попришту трагедије паркирају се возила. Сада је мај 2021, а ни УНС ни Синдикат новинара немају на то шта да примете.

Овде сам поменула само неколико ствари које су ми прве пале на памет, не улазећи намерно у оне најозбиљније. Али ви ћутите о свима, све време; још нисам видела да сте се позабавили било чим, оставивши и жртве и њихове породице сасвим усамљенима у њиховој борби за истину.

Па ево сада прилике да вас питам: Када сте, коме и где послали писмени захтев, са датумом, деловодним бројем, текстом,  кога сте тужили и коме обраћали, у контексту своје наводне бриге за истину и правду погинулих радника?

У последње време често говорите о том догађају, између осталог и у емисији ТВ Нови Сад „Сучељавања”. Али шта вас је натерало да о томе претходно ћутите 20 година и зашто је важно да баш сада о томе говорите, и то на овакав начин. Јер ви не кажете, г. Радомировићу, да је за смрт наших најмилијих „крив НАТО”, ви кажете „ крив је само НАТО”. Милошевић, његови генерали и његови новинари нису.

Наше више не дирајте. Довољно сте их повредили. И њих, и нас. Уколико вас, пак, занимају чињенице, препоручујем вам да прочитате књигу „Тишина у Абердаревој” Зорана Јанића.

* Мајка једног од погинулих радника, учитељица у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa