уторак, 15.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
СЕЋАЊЕ: ЂОРЂЕ МАРЈАНОВИЋ (1931–2021)

Одлазак Милорда

Спојио је два неспојива света – исток и запад, његови обожаваоци постају посебна категорија – „ђокисти”, a онда се отворио и Совјетски Савез, где је тамошњој публици понудио нешто сасвим ново: препеве италијанских канцона, француских шансона, песама „Битлса”, Боба Дилана...
Фото Танјуг -Д. Гол

Преминуо је Ђорђе Марјановић. У ово мучно доба короне кратка вест јављена у суботу као муња је погодила све људе са простора некадашње Југославије. Отишао је човек који је више од икога симболизовао једно време – време о којем се данас размишља са сетом. Јер Ђорђе је у главама оних који су живели у тој, сада непостојећој, држави и у душама њених људи спојио два неспојива света – исток и запад.

Рођен у Кучеву 1931. године, у Београду се обрео 1950. као студент фармације. Али, током студија се јавила жеља да се свету представи у потпуно другачијој улози. Повукла га је музика, она коју су стварали мајстори окренути звуцима који су бојажљиво пристизали из Италије, Француске, Америке... Било је то време шлагера, домаћих и страних. А у њима ће Ђорђе бити ненадмашан. И више од тога, ускоро ће постати њихов вечито насмејани амбасадор.

Нису то била само срећна времена, требало је зарадити и за живот. Давно је речено: „Пут до звезда посут је трњем”. Кроз то трње требало је проћи, доказати се, издићи се изнад певача који су у то време владали позорницама, или се са њима барем изједначити. Ђорђе је успео и више од тога. Наметнуо се неосетно, својом ноншалантном појавом, репертоаром прихватљивим за свачије уши, понашањем на позорници, осмехом. Једнако су уживали музичари који би се са њим затекли на позорници и присутна публика.

Тих давних шездесетих година прошлог века, снимити песму за радио или издати плочу углавном је било привилегија „колега из народног табора”. „Забавњаци” су уреднике мало интересовали. Уосталом, са њима се никада није знало у ком идеолошком смеру могу да скрену. А Ђорђе је кренуо неоптерећен, са једином жељом да пева.

„Песма разносача млека”, снимљена 1960. за загребачки „Југотон”, пробила је лед. Уследила је „Милорд” (1961), која се врло брзо претворила у његов животни заштитни знак. У стопу су их пратили: „Сам”, „Експрес кафа, „Ђаволи” и у то време незамењива „Играјмо твист”. Пробудила се и београдска Продукција грамофонских плоча. Ђорђе је био – адут.

Тешко је рећи да ли је Ђорђе Марјановић био успешнији као певач или као креатор сопственог репертоара. Композиције су долазиле са свих светских меридијана. У недостатку оригинала овдашња публика је морала да се прилагоди тзв. препевима. Али, како се испоставило, југословенски љубитељи музике као да су само то и чекали. На радио-станицама су, у почетку стидљиво, почеле да се јављају емисије прилагођене укусу младих. Дискографска индустрија је кренула у офанзиву. И то у земљи у којој је поштен радио-пријемник био реткост, а грамофони или, не дај боже, магнетофони – „чудо од технике”.

Подсетимо, у тим временима најбољи начин за промоцију једног певача били су фестивали забавне музике: Опатијски, Загребачки, Београдско пролеће, Ваш шлагер сезоне, Сплитски фестивал. Почели су и телевизијски преноси. Гледаоци, они из градова удаљених од непосредног места догађаја, приковани су за још увек ретке телевизоре. Били су то догађаји на које се са нестрпљењем чекало. А Ђорђе је на сваком од њих био главна звезда, први међу победницима.

Његови обожаваоци постају посебна категорија, постају – „ђокисти”! Оснивају и своје клубове, међусобно размењују улазнице за концерте и друге ситнице везане за свог идола, прате све што му се догађа, шаљу писма подршке, организују дочеке... О каквим размерама популарности се ради можда најбоље сведочи један бизаран догађај из 1961. Те године, на фестивалу „Микрофон је ваш”, који се одржавао у Београду, жири му није доделио ниједну награду.

Публика се дигла на ноге, прокључала је. Присутни су демонстративно изашли из сале тадашњег Дома синдиката, где се фестивал традиционално одржавао, носећи свог љубимца на рукама. Теразијски трг испред здања Хотела „Москве” муњевито се пунио. Ђорђа су попели на један од паркираних аутомобила и он је на одушевљење присутних почео да пева своје хитове. Један по један, без оркестарске пратње. Окупљеним милиционерима није преостало ништа друго до да немо посматрају овај по свему неуобичајен догађај.

Отворио се и Совјетски Савез. Непрегледна земља, са мноштвом народа дубоко везаних за традиционалну музику, у Ђорђу је 1963. препознала траг светлости који је стизао да запада. Јер он је тамошњој публици понудио нешто сасвим ново: препеве италијанских канцона, француских шансона, песама „Битлса”, Боба Дилана... неофицијелно понашање на бини, директан контакт са обожаваоцима. Кренуле су вишемесечне турнеје: од Москве до Владивостока.

Свирало се и певало свакодневно пред публиком која је хрлила да упозна чудо из Југославије – на пуним стадионима и у дворанама. На московском стадиону „Лењин” (данашњи „Лужњики”) одржао је 15 узастопних концерата, певајући сваке вечери пред петнаестак хиљада људи.

На „домаћем терену” снима „Роберту”, „Љиљану”, „Другове из мог дворишта”, „Ја плаћам ове ноћи”... И свака нова плоча преко ноћи се претвара у хит. Није се Ђорђе такмичио са певачким величинама попут Душка Јакшића, Лоле Новаковић, Габи Новак, Вице Вукова, Мајде Сепе... био је категорија за себе, неприкосновен. Није га омео ни рок талас који је из Енглеске шездесетих и седамдесетих година запљуснуо цео свет.

Једна од композиција која је свакако обележила целу каријеру Ђорђа Марјановића јесте „Звиждук у осам”, снимљена давне 1958. за истоимени филм, а дело је композитора Дарка Краљића. Тешко је и данас наћи човека из бивше Југославије који не би могао да отпевуши њен карактеристични почетак. Такве песме остају да живе заувек.

Певачки пут у наредним деценијама ничим није помућен. Кренуло се ка новим просторима, свуда где су живели Југословени. А онда, трагедија. На једном концерту у Аустралији (1990), у Мелбурну, доживљава мождани удар. Као да је нешто слутио, у том тренутку је певао композицију „Мене нема ко да жали”. Лекари су уз огромне напоре успели делимично да га опораве, али било је јасно да је права каријера Ђорђа Марјановића окончана. Све остало било је враћање дуга верним обожаваоцима.

Од публике се и званично опростио 31. маја 2004.

 

Коментари7
8d4c1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa Trajkovic
Легенде НЕ умиру, хајде да већ једном као друштво НЕ дозволимо да ова легенда буде препуштена забораву... јер пре смрти великог уметника он је нестао са ТВ а свих медија још за живота ми смо знали као дриштво да својим охолим и бахатим односима према великанима препустимо забораву и зубу времена а то је горе од смрти.
LaCosta
Mislim da nema naroda u svetu koji je od korone izgubio vise velikana od Srba.
Radmila Mišić
1961. je na takmičenju "Mikrofon je vaš" biran najbolje domaći pevač zabavne muzike i, po klasičnim muzičkim kriterijumima, žiri je nagradio Lolu Novaković, Nadu Knežević i Anicu Zubović a onda su "đokisti" priredili "demonstracije". Ruku na srce, ove tri pevačice su imale daleko bolje glasove ali je Đorđe Marjanović imao harizmu i kontakt sa publikom.
Радосне успомене
Дочек Нове Године у Дому синдиката 1961 г. остао ми је у дубокој успомени јер сам и ја била један од учесника на тадашњој највећој југословенскон бини. Одушевљење је било огромно и за публику и за нас извођаче и за све што је било ново, а његово певање је посебно узбуђивало. Мир и спокој дивној души његовој.
Milan Panić
Hvala Vam za sve Milord. Za divne akorde bezbrižnog detinjstva i nadahnuće nekih novih generacija što su verovale da baš sve bilo je muzika.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља