Егзит, Гуча, Нишвил

Већини наших људи, посебно ближих почетку него крају свог животног века, досадила су ограничења наметнута пандемијом ковида 19. Притом им мало значи сазнање да смо, после Шведске, имали вероватно најлабавије мере у целој Европи, као што ни преступнику осуђеном на кућни затвор није утеха што му пајташи чаме у Забели.

Зато се са нестрпљењем очекује 21. јун, као наговештени условни отпуст из психолошки спутавајућег „ковидског казамата”. Нагласак намерно стављам на ментално, више него на буквално физичко оптерећење из два разлога: забране су нам биле оскудније, блаже и краткотрајније него другде и чак ни њих се нисмо држали (маске се, рецимо, у Београду још и којекако носе, али ван њега – само спорадично).

Још од укидања ванредног стања, 6. маја прошле године, здравствене власти су се према нама односиле као болећиви родитељ према размаженој деци. Налажена су разна оправдања за непримењивање, одлагање и ублажавање потребних противепидемијских мера – да је вирус ослабио, да је скоро побеђен, да се чека измена закона, јер је наводно „безуб”, да га из неких разлога ни допуне нису учиниле применљивим, да је, за разлику од остатка света, за нас скијање здраво (оно јесте, али не и чекање пред успињачом, вожња гондолом и вечери провођене у заједничким просторијама) итд.

Такође, често смо убеђивани да би енергичне мере штетиле економији, иако су светска искуства указивала да ригорозна противепидемијска акција, поред очувања здравља, управо помаже одржавању економског раста. Чула су се и срамотна уверавања појединих лекара да нас тобожња биолошка супериорност, односно „добра генетика”, штити од ковида 19 и других зала, мада се таква наклапања још од суђења у Нирнбергу не помињу као аргумент у пристојном друштву.

Мекани „српски одговор” на пандемију имао је своју цену. До краја марта изгубили смо 20.000 грађана више него што би се очекивало према умирању у претходном периоду. Може се претпоставити да су три четвртине умрлих жртве ковида 19, што би значило да смо данак овој морији платили са знатно више од 2.000 живота на сваких милион становника.

Један од најпознатијих научника са наших простора, единбуршки професор Игор Рудан, ових дана је закључио да су најбоље прошле земље које су се држале школског упутства за сузбијање епидемије: строга контрола граница, двонедељни карантин за све дошљаке, крајње савесно откривање новооболелих, изолација свих особа са којима је болесник био у контакту итд. Тај приступ није био финансијски посебно захтеван, а омогућавао је да се живот одвија релативно нормално. Најважније је што је број умрлих у целом пандемијском периоду, до 20. априла, био мањи од један на милион (Вијетнам, Тајван, Тајланд итд.), мањи од 10 на милион (Кина, Камбоџа, Сингапур, Нови Зеланд) или, у најгорем случају, мање од 100 на милион (Јапан, Аустралија, Мијанмар итд.).

На супротном крају су подручја без проактивног приступа, склонa наизменичном опуштању и пооштравању мера или либералном односу према управљању ризиком. Ту спадају скоро све земље нашег региона, са преко 2.000 умрлих од ковида 19 на милион становника, док су само мало боље прошле Хрватска и неке земље западне Европе (1.500–2.000), као и Грчка (800–1.000). Изузмемо ли КиМ, из анализе је једино изостављена Србија, без сумње због спорног квалитета службених података, али би се свакако нашла при самом врху Руданове листе.

Интересантно је да су бар неке од држава опредељених за стриктну примену епидемиолошке теорије економски напредовале, што се огледало у порасту бруто домаћег производа (БДП) од преко три одсто (Мијанмар, Тајван) или само мало мање (Кина са +2,3 одсто). Насупрот њима, велики број земаља неспремних за одлучан противепидемијски „рат” или склоних „шарању” доживео је знатан пад БДП-а, рецимо Словенија и БиХ по 5,5 одсто. Драматичан удар погодио је туристичка одредишта. Тако Црна Гора бележи пад од 15,2 одсто, а Малдиви чак од 32,2 одсто.

Но, окренимо се будућности. Како даље олабавити мере, а не зажалити због лакомислености? Једини начин је да се полетнијом вакцинацијом знатно подигне ниво отпорности популације. Ако размишљамо о Егзиту у јулу или Гучи и Нишвилу у августу, до тада бисмо морали да имамо стабилан двоцифрени број новозаражених на дневном нивоу и то, пожељно би било, у доњој половини могућег распона, дакле испод 50. Уз то, проценат позитивних налаза не би требало да прелази пет одсто од укупног броја тестираних пи-си-ар методом. Тек онда можемо да размишљамо о условима које морају да испуне посетиоци. Излаз из тунела тек се назире.

Епидемиолог, професор Медицинског факултета у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa