Неакадемски гласи из академске заједнице

У последње време сведоци смо честих јавних наступа појединих највиших представника УБ, који себи допуштају, на основу функције коју тренутно обављају на универзитету, да износе неистините и тенденциозне тврдње, при чему стварају утисак да то чине у име највиших органа универзитета, Сената и Савета, иако у стварности за тако нешто немају никаква овлашћења тих тела.      

Последњих дана од стране једног од највиших представника УБ могла се чути следећа реченица: „Дакле, од 1920, кад је почео да ради, до 1952. он (мисли се на ПБФ) је био апсолутно, хајдемо условно рећи цивилни факултет, дакле Синод и Сабор нису имали утицај на његов рад”. Реч је  о апсолутној неистини, што је видљиво из само једног осврта на законодавство Краљевине Југославије.

У Закону о СПЦ из 1929. године изричито стоји: „Свети Архијерејски Синод настојава и стара се да предавања на православним богословским факултетима државних Универзитета буду у сагласности са науком православне вере. У случајевима осведочене несугласности предузима код Министра просвете потребне мере, да се оне отклоне. Професори и доценти Богословског факултета који се бирају по Закону о универзитету постављају се, пошто се претходно утврди и верска подобност кандидата оценом Св. Архијерејског Синода”.

Наведена неистина представника УБ није плод незнања, јер је цитирани пропис више пута истакнут у досадашњим дискусијама унутар универзитетских тела поводом Статута ПБФ (Православно богословског факултета). Онај који је неистину изговорио у јавности, међутим, хтео је да истину заглуши значајем своје функције на универзитету, чију историју јавно на тај начин фалсификује. Иста јавно изговорена неистина није ни случајна, већ је тенденциозно изговорена, у склопу координираног напада на Статут ПБФ.

У истом наступу на телевизији, исти високи представник УБ изјавио је да Статут ПБФ није у складу са Статутом УБ, као и да је то утврдио Одбор за статутарна питања УБ. И та изјава је једнако непоштена као и претходна, јер из тенденциозно ограниченог чињеничног стања сугерише потпуно погрешан закључак. Поменути професор је, наиме, пропустио да саопшти да мишљење Одбора за статутарна питања УБ о наводној неусаглашености два статута није усвојено од стране Сената, а такође је пропустио да помене да је исти одбор, само у другом саставу, у претходну деценију и нешто више три пута дао управо супротно мишљење – да два статута јесу у сагласности.

Јавно саопштавање закључка да је Статут ПБФ наводно несагласан са Статутом УБ од стране поменутог високог представника универзитета практично представља злоупотребу његовог положаја, јер ни тај професор, ни Одбор за статутарна питања УБ нису власни да коначно утврђују то питање. Статут ПБФ је општи акт и на снази је, и као такав може да буде оспорен само у одговарајућем поступку.

Слично томе, честа су иступања универзитетских тела и представника који са ауторитетом таквог свог положаја износе ставове који не изражавају став институције коју представљају. Поменути професор позвао се на закључак Одбора за статутарна питања УБ, иако Сенат УБ тај закључак није усвојио. Такође, средином месеца априла текуће године појавило се  једно саопштење Ректорског колегијума УБ. На први поглед једно у низу многих саопштења Ректорског колегијума УБ, али ово је имало специфичан карактер будући да је два дана пре појављивања овог саопштења одржана седница Сената УБ, где је речено да ће након седнице бити састављено саопштење и послато деканима факултета да на њега дају сагласност, како би се исто сматрало саопштењем Сената.

Како је само неколико декана потврдило ово саопштење, те стога није било потребне већине за доношење одлуке, оно се није могло издати као саопштење Сената УБ, већ у прилагођеној форми дато је као саопштење Ректорског колегијума. Ова чињеница, која је непозната јавности, открива нелегитимну позадину саопштења Ректорског колегијума. Оно заправо не представља став УБ, већ мишљење људи који се могу набројати на прсте обе руке, при чему Сенат УБ броји четрдесет шест чланова, те је стога веома спорна легитимност оваквог саопштења.

Посебно је интересантан и садржај овог саопштења Ректорског колегијума у коме се наводи следеће: „ Управа Универзитета подсећа да се напори Универзитета и његовог Православног богословског факултета у правцу усклађивања текста факултетског Статута са одговарајућим вишим правним актима још реализују у оквирима који су постављени закључцима универзитетског Одбора за статутарна питања и делатностима радне групе које за циљ имају отклањање сваке недоумице на плану законске заснованости факултетског Статута”.

Наизглед лепо срочено, али поново уз  тенденциозно изостављање кључних чињеница. Поменути закључци Одбора за статутарна питања само дан раније нису усвојени на Сенату УБ, те се стога поставља питање са којим легитимитетом се исти помињу. Ово је исто као кад би суд правоснажно ослободио грађанина сваке одговорности, а тужилац наставио да се залаже за одређену врсту и висину кривичне санкције, као да се одговорност подразумева. Сваки наступ после 14. априла 2021. године, након поменуте седнице Сената,  где се говори о неусаглашености Статута ПБФ са Статутом УБ, може представљати искључиво лично мишљење појединца, али никако не може бити дат са ауторитетом представника универзитета. Статут ПБФ последњи пут добио је сагласност од стране Сената УБ 20.  новембра 2018. године и као такав је у потпуности законит и легитиман, док поменуто накнадно мишљење Одбора за статутарна питања УБ не производи правне последице.

Начин на који се наступа и како се поједине теме представљају од стране органа и појединаца који представљају УБ показују својеврсну академску незрелост. Многа питања са којима се данас сусрећемо у друштву тек сада се налазе на прелазу из комунистичког тоталитарног једноумља у начин посматрања и разумевања ствари усклађен са политичком и личном слободом и правима у демократском друштву. Очигледно да се историја понавља. Као што је не тако давне 1952. године ПБФ мучно осетио насилни долазак  тоталитарне идеологије комунизма, тако и сада, тај исти факултет осећа непријатно ослобађање од преосталог наслеђа те исте тоталитарне идеологије. Крајње је време да одређени делови академске заједнице УБ схвате да је Београд главни град Србије, а не авнојевске Југославије, као и све последице које из тога произилазе.

*Редовни професор Православног богословског факултета  УБ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa