Круна на четврт века играња

У његовим годинама тенисери осећају да им се ближи крај каријере и да је остало мало времена за последњу реч, а Ненад Зимоњић (рођен 4. јуна 1976) држи да је на почетку четврте деценије живота сазрео за највредније трофеје. Руку на срце, у дублу је то друкчије. Играчи дуже трају и као вино су – што су старији, то су бољи. Вимблдонски финале у игри парова је то и потврдио: и Зимоњићев саиграч Канађанин Данијел Нестор и њихови противници Швеђанин Јонас Бјоркман и Кевин Улије из Зимбавеа су четири године старији од њега.

Зимоњић је на Вимблдону први пут освојио титулу у мушком дублу на турнирима за „грен-слем”. То је својеврсна круна на четврт века беспоштедног бављења тенисом, али наш ас уверава да то није и његов врхунац. Подстицај да се оствари и више стигао је из најелегантније арене тениског спорта – са централног вимблдонског травњака.

Награда и подстрек

– Играм тенис од седме године, а ову титулу доживљавам као награду за сав досадашњи труд, али и као подстрек да наставим са успесима и да поправим пласман на светској листи за још та три места до врха. Пре мене је само Слободан Живојиновић био победник у дублу, на Ју-Ес опену пре 22 године. Надам се да ћу ја или неко млађи да увећа број трофеја. Невероватан је осећај само играти на централном терену у Вимблдону, а камоли победити. Та прилика се ретко пружа, ако изузмемо Федерера, Надала или Сампраса. Освојио сам 21 трофеј, 19 пута био финалиста и то на Вимблдону још два пута и недавно на „Ролан Гаросу”, имам и по три „грен-слем” титуле и финала у миксу, али ми је овај последњи тријумф свакако највреднији и најдражи – казао је Зимоњић на јучерашњој прес-конференцији у Скупштини Београда, на коју је дошао са знамењем из Лондона, симпатичним малим пехаром у трајном власништву. – Вимблдон је нешто посебно. И публика је нарочита, јер осећа игру и награђује сваки леп потез. На финалу је, рекао бих, осамдесет одсто трибина било попуњено. Због тога сам пресрећан што сам у таквом амбијенту играо феноменално, као уосталом и Нестор, имајући и у виду да ми је лева рука повређена. На највећим турнирима се и дублу поклања велика пажња. После меча сам добио много честитки.

Зимоњић ће се одмарати две недеље, а потом следе припреме за два турнира из мастерс серије на северноамеричком тлу (Торонто, Синсинати). Фрактура кости у зглобу леве руке, до које је дошло у полуфиналном мечу после пада, није озбиљна па ће опоравак трајати мање од месец дана. У првом плану у следећем периоду су олимпијски турнир у Пекингу (10 – 17. август), Међународно првенство САД (25. август – 7. септембар), последњи турнир за „грен-слем” у сезони, и доигравање за Светску групу Дејвисовог купа против Словачке у Братислави (19-21. септембар).

– Олимпијско такмичење дублова ће бити изузетно јако. Играће и Федерер с Вавринком, Надал с Робредом, браћа Брајан из САД, одлични парови из Пољске, Израела, Француске... Биће тешко доћи до медаље, за коју је у кратком времену потребно одиграти пет мечева, али и Ђоковићеве и моје амбиције су велике. Можда ћемо играти заједно у Торонту и Синсинатију, као прошле године, али и ако не будемо, то неће бити од пресудног значаја. До сада смо победили четири пута, а трипут смо изгубили. Били смо успешнији од Пољака Фирстенберга и Матковског у Монтреалу, и од Белоруса Мирнија и Швеђанина Бјоркмана у Синсинатију, али смо наше праве могућности показали у Дејвис-куп мечевима с Аустралијанцима и Русима – вели Зимоњић који је олимпијац био на Играма у Сиднеју 2000, у пару с Душаном Вемићем (пораз у првом колу против Француза Арноа Клемана и Николаса Ескудеа са 6:3, 6:3), док пре четири године ни један наш тенисер сем њега није имао пласман на светској листи за визу за Атину, па ни наш најбољи дубл играч није могао да учествује.

Остаје жал за синглом

Зимоњић може да се похвали и с два вредна успеха у синглу, оба на трави, против великог Андреа Агасија и Немца Николаса Кифера, који су били израз његове способности да побеђује и сам. За још изазова у појединачној конкуренцији сада је касно, али остаје жал.

– Сигурно је да сам и у синглу могао да остварим запаженије резултате. Међутим, у време док сам играчки стасавао, у нашој земљи се једва састављао крај с крајем. О тенису се није бринуло. Свако је гледао како ће да преживи, а ја сам морао да размишљам да ли ћу у белом свету да имам пара за вечеру, за нове жице и рекете. Од 1995. до 2000. сам путовао сам на турнире, довијајући се како сам знао и умео, а све то због велике љубави према тенису. Постоји и једна појединост због које је немогуће ускладити играње у дублу са синглом. Примера ради, уколико догурам до полуфинала, не могу да стигнем за квалификације у синглу на идућем такмичењу, које би морао да играм због слабијег пласмана. Раније је за најбоље дубл играче, који су желели да се надмећу и појединачно постојао специјалан третман, али то је укинуто. Недавно сам изгубио и последњи поен на ранг-листи и мог имена на њој више нема, али се надам да ћу идуће године да играм на Гемаксу. Желео сам и ове, али ме је сломила болест после Дејвис-куп меча у Москви – објаснио је Зимоњић.

Ловоров венац с Вимблдона повод је да наш тенисер захвали свима који су заслужни за његов тријумф, пре свега тренерима Зорану Грбовићу, Душку Илићу, Богдану Обрадовићу... На крају је поручио да у њему има још свежине за игру на високом нивоу и да му је велика жеља да тријумфује с репрезентацијом у Дејвисовом купу јер имамо изузетан тим.

-----------------------------------------------------------

Победа Надала није изненађење

Ненад Зимоњић сматра да исход великог финала на Вимблдону између Швајцарца Рожеа Федерера и Шпанца Рафаела Надала није изненађење.

– Надалова победа је наговештена у прошлогодишњем одлучујућем мечу. Федерер је тада победио с 3:2, али ко зна шта би и онда било да Шпанац није повредио колено у четвртом сету. Не видим ко би могао да спречи Надала да постане број један до краја сезоне – казао је Зимоњић.