Друга гладна година

Другу сезону узастопно Партизан завршава празних руку. Од распада Југославије ово је другу пут. Пре 2020. и 2021. Његове гладне године су биле 2006. и 2007. Раније је то гладовање било и много дуже. На пример, од финала Купа шампиона 1966, па до 1976. „црно-бели” нису имали чему да наздраве.

Али, тада је била неупоредиво јача конкуренција. Да замислимо само сада загребачки Динамо у истој лиги... Питање је какве би жетве протеклих деценија имали Партизан и Црвена звезда.

Међутим, у оваквим условима, када се ђаконијама код нас сладе само „вечити ривали”, када се и само постојање заснива на потпуно другачијој исхрани, и најкраћи пост има озбиљне последице по животну снагу онога ко жели и мора увек да постоји на страшноме месту.

Ова сезона је као претходна под индигом. У оба првенства је Партизан врло рано почео да бије изгубљену битку. У обе сезоне се пробио у финале Купа Србије после охрабрујућих мегдана у полуфиналу (прошле је с 1:0 избацио Црвену звезду, а ове Војводину), али је у оба финала поклекао на пенале (2020. Од новосадских „црвено-белих”, а ове од београдских.

До недавно је Црвена звезда извлачила дебљи крај у „вечитом дербију”. Ни ове у међусобним окршајима није одржала лекцију Партизану (реми у Хумској, па победа у Љутице Богдана и сада, на „Рајку Митићу” без голова 120 минута, а онда трофеј на пенале), али је остварила своју главну жељу – коначно се, после девет година, домогла „дупле круне”.

Подразумева се да онај ко изгуби није одушевио. Али, није ни онај ко је освојио пехар. У оваквим утакмицама, редовно најављиваним као фудбалски празник, све ређе има шта да се запамти. И нико, вероватно, и не очекује да се оствари било шта од великих обећања што се тиче игре, јер је у оваквим сусретима опрезност (грубље речено – неверица у сопствене могућности) оно што се, не само подразумева, него се никоме и не замера што је и своју и ривалску робу хвалио преко мере.

Због тога се, ето, деси да неспортска збивања обележе утакмица каква је финале националног купа. Било је и раније чарки, било је и раније пуцање живаца, било је и кобних повреда, на пример, некада давно нога је у „вечитом дербију” поломљена Лазару Радовићу из Партизана, па касније Јовици Николићу из Црвене звезде када су били у пуном узлету...

Али, није било простаклука као у овом последњем случају. И то није гром из ведра неба, него ветар, који одавно завија. На нашу жалост, оно што некада не само што није било за јавну сцену, него се на тако ништа није ни помишљало при здравој свести, сада нас запљускује на сваком кораку – од свакодневног живота до уметничких дела... А пошто из игре нема шта да се уреже у памћење, онда се ту утисну онакви догађаји испод сваког нивоа.

Пехар би Партизану вратио осмех, али тешко да би му побољшао стање у коме се налази. Није оно безнадежно, али захтева врло озбиљну кућну анализу, што би некад рекли шахисти, за наставак. Да је трофеј унесен у Хумску Партизану би његов положај могао да изгледа утврђенији него што стварно јесте. Могао би лако да завара. Уосталом, „црно-бели” су 2018. и 2019. били у таквим околностима и од тога нису ојачали.

Станојевић је много учинио да екипа, која је готово пуцала по шавовима, надене панцир и дуго пуно нерањива. Није издржала до краја. Нешто је сплет околности (целе сезоне Партизан није имао правог нападача, а чак је и појачање Баебек брзо отишао у расход), нешто унутрашњи односи (непредвиђено збогом Асана, који је у оваквом тиму имао своју улогу), нешто што не може да се предвиди (Сума после повреде у првом „вечитом дербију” више није био као до тада), нешто што задире у, како се раније говорило, међуљудске односе (незадовољство Стевановића својим местом од када је продат Манчестер ситију)...

Али, да ли је била на месту одлука да у овако важној утакмици, против најтежег могућег противника, пенал изводи и играч, који не само што је врло млад, него се још није ни изборио за место у тиму. На Штулићу је био много већи терет од онога, који у овом тренутку може да издржи. А то не могу да изнесу ни највећи асови. Под тим је 1993, поклекао и Мијатовић, тада најбољи фудбалер у нашој лиги, касније звезда над звездама мадридског Реала.

То што је већ две године празних руку Партизан не би требало да схвати као да је разоружан. Али, предстојеће дане мора да искористи да чврсто стане на ноге, да добро одвага кога доводи у своје редове, а кога пушта, да не остане осакаћен као сада у нападу, а делимично и пословодном делу везног реда... И да, разуме се, смелије уђе у нову сезону.