Боље него у Атини

Олимпијски комитет Србије (ОКС) у овој години прави низ акција под називом „Још две до сто”, обележавајући свој 98. рођендан, а ако узмемо у обзир сва имена земље у којој смо живели у прошлом веку, могло би да се каже и –„Још пет до сто”. Од Стокхолма 1912. наши спортисти су освојили 95 медаља (28-34-33), од тога седам под заставом Краљевине СХС, једну као Краљевина Југославија, 75 као СФРЈ, 10 као СРЈ и две као СЦГ.

После Игара у Атини пре четири године, на којима смо освојили само два сребра (стрелац Јасна Шекарић и ватерполисти), што је најлошији учинак од Лондона 1948 (такође два сребра: атлетичар Иван Губијан и фудбалери), логично је што се очекује да наредног месеца у Пекингу „жетва” буде боља.

Мада смо после Другог светског рата важили за силу у екипним спортовима, од Сеула 1988. стрелци су се претплатили на медаље, а тим путем би могао да крене и тенис. Србија самостално наставља свој олимпијски пут малтене с подједнако бројним тимом као СЦГ у Атини (87 такмичара у 14 спортова). До сада је за Пекинг извадило визе 86 српских олимпијаца у 11 спортова.

У екипним спортовима три од четири репрезентације пуцају на медаљу – одбојкаши, одбојкашице и ватерполисти – мада не треба отписивати ни фудбалере који после дебакла у Атини (0:6 Аргентина, 1:5 Аустралија, 2:3 Тунис) не спадају у круг кандидата за висок пласман, али треба имати у виду да сада на такмичење одлазе у знатно другачијим околностима и у новом саставу. Први пут од Рима 1960. неће бити наших кошаркаша, ако изузмемо Барселону 1992, када су изостали због санкција.

Јасна Шекарић ће на својим шестим Играма покушати да „упуца” шесту медаљу, а од стрелаца путују и освајач бронзе у Барселони 1992. Стеван Плетикосић и Лидија Михајловић.

Имајући у виду успехе у низу наших тенисера, било би чудо да нам Ана Ивановић, Јелена Јанковић, Новак Ђоковић, Јанко Типсаревић и Ненад Зимоњић из Пекинга не донесу барем једну медаљу.

Тенис после Игара у Паризу 1924. није био олимпијски спорт све до Сеула 1988, па неки врхунски југословенски тенисери, попут Николе Пилића и Жељка Франуловића, нису имали прилику да учествују на овом догађају. Тако је лед пробио тек Слободан Живојиновић коме је припала част да игра у првом олимпијском сусрету тенисера од 1924, на отварању турнира у Сеулу 1988, против Данца Кристенсена – 7:5, 6:2, 6:4. Испао је у другом колу, а у дублу са Гораном Иванишевић (пораз у првом колу сингла) стигао до четвртфинала. Сабрина Голеш је надметање завршила у другом кругу квалификација, а после њих имали смо још свега четири представника: Срђана Мушкатировића у Барселони 1992 (први круг квалификација), дубл Душан Вемић, Ненад Зимоњић у Сиднеју 2000 (прво коло) и Јелену Јанковић у Атини 2004 (прво коло).

Пливач Милорад Чавић је после успеха на Европском првенству у Ајндховену, где је освојио злато на 50 метара делфин, уз европски рекорд (23,11), најавио да ће у Пекингу јуришати на медаљу. Такмичиће се на 100 м делфин и 50 м слободно.

У Пекингу би могао да нас обрадује и веслачки двојац без кормилара Никола Стојић, Горан Јагар, а шансу за висок пласман има и Оливера Јевтић, шестопласирана маратонка из Атине.

Наш најтрофејнији спорт рвање, које је без медаље од 1984, покушаће да засија кроз борбе Кристијана Фриса и Давора Штефанека.