Тријумф Ђоковића и целе организације

Пролеће међународног тениса у Београду добило је пуни смисао последњег дана, победом Новака Ђоковића у финалу другог АТП турнира на теренима Тениског центра „Новак”. Није мерило то што је турнир био најниже серије 250, ни што је противник у финалу био 255. играч света Алекс Молчан. Ђоковићева победа од 6:4, 6:3, после 90 минута узбудљиве борбе, претворила је финале и његову 83. титулу у каријери у прави празник нашег тениса, у којем почетак, средину и крај већ дуже од 15 година држи исти великан светског спорта, ношен непресахлом жељом да његови успеси надахњују све друге у Србији.

Само финале са Ђоковићем и само његова победа у том финалу, могли су да оправдају, а на крају и јесу, значај чак три међународна турнира у Београду (први женски и први пут два мушка у једној години) током два месеца, али и ризичну одлуку нашег аса да дан уочи почетка гренд слем турнира на Ролан Гаросу игра у свом граду.

У помоћ је притекао сунчани дан, а шлаг на слављеничкој торти били су гледаоци, на досад најиспуњенијим трибинама стадиона на Дорћолу. Као ретко када, публика је била изузетно важна. Пре свега, као гласник повратка у нормалност после 15 месеци карантинске отуђености – и спортиста и свих других. Коначно су трибине подсетиле на некадашње тениске, са многим познатим спортистима, јавним личностима, младим талентима и њиховим породицама, па и гостима из других градова, уз транспаренте и једну развијену заставу подршке Новаку Ђоковићу из Бугарске.

Финални меч није био једностран. Млади Словак је освојио симпатије публике, али и забринуо је, храбром и енергичном игром од самог почетка. Одмах је дошао до брејка и одмах приморао водећег тенисера света да пребаци у вишу брзину, али гледали смо на делу потврду правила да је против фаворита најтеже добити поен после брејка, на свој сервис.

Чак четири пута је Молчан одузимао гем на сервис Ђоковића у овом мечу, а ни једном није успевао да „потврди” брејк. Свестан да је у овом финалу у споредној улози, на крају се захваљивао публици што је понекад аплаудирала и његовим поенима, а водитељ је изрекао утисак многих, да је Молчан за ових недељу дана у Србији постао „најомиљенији Словак после Марјана Вајде”. Фантастичан је то био резултат за тенисера који је са 23 године у Београду прославио прву победу на АТП турнирима и одмах од квалификација стигао до финала, а на светској листи скочио више од 70 места.

Ипак је јуче слављеник могао да буде само један. Напунивши стадион, освојивши пехар, заокружио је оно што је силно желео прошле године на „Адриа туру” и прошлог месеца на Отвореном првенству Србије, али су у оба случаја емоције и притисак жеље пред својима надјачали његово мајсторство, без обзира како то необично звучи.

Ђоковић одавно не сакупља пехаре са мањих турнира као што је био овај београдски. Више од две трећине чине они најважнији, са гренд слем турнира, завршних АТП турнира осморице и мастерса, по чему је најуспешнији у професионалној ери. Ипак је овај дорћолски био значајнији од многих већих.

Најпре, зато што је њиме оправдао значај Београда и његовог турнира на светској тениској мапи. Ђоковић је бренд, тамо где побеђује најбољи на свету мање је важно када нема осталих из првих десет. Његово учешће на оба овогодишња турнира значи да ће следеће године и други из врха желети да дођу у његову земљу, на турнир који је прославио.

Па, опет, само учешће није било довољно, морао је и да победи да би оправдао своју одлуку о оваквим припремама за Париз и пуна срца на крају свог говора викнуо:

– Идемо на титулу на Ролан Гаросу!

Било је то довољно убедљиво да му поверују и они који су сумњичаво оцењивали његову игру против тројице противника изван најбољих сто. Ако Ђоковић каже да је задовољан оваквим емотивним припремама, нема разлога да му се не верује. Најпре се нашалио на рачун мало очекиваних ривала из Словачке, у полуфиналу и финалу, Мартина и Молчана:

– Имао сам среће што ми је Словак тренер па ми је дао тактику за полуфинале и финале. Шалу на страну, хвала пре свега вама гледаоцима што сте улепшали овај дан и дали нам полет. Морам да признам да сам мислима већ био у Паризу и да ми није било лако. На жалост, пре месец дана сам изгубио полуфинале, што ми је био додатни мотив да поново играм. Нисам се покајао због те одлуке, била је исправна. Најдраже ми је због тога што је дозвољено присуство публике, прошло је много времена откако сам играо пред својима. Добар је осећај изаћи из „балона” у којима се играју турнири у време карантина, уживам са пријатељима и породицом, све ми то много значи.

Није безначајно ни то што је водећи на светској листи у Београду увећао своју предност за додатних 250 поена и сада другопласираном Данилу Медведеву поново одмиче више од 1.500 поена, а Рафаелу Надалу близу 1.700.