Србија треба да гради соларне и ветроелектране

Др Никола Рајаковић, професор на катедри за електроенергетске системе на Електротехничком факултету у Београду у интервјуу за „Политику” каже да је одговор на питање да ли би наша земља имала довољно електричне енергије уколико би дошло до дефинитивног прекида градње „Колубаре Б” позитиван. Овде је реч о заменским капацитетима. Уместо „Колубаре Б” Србија треба да гради соларне и ветроелектране и да на тај начин поступно обезбеђује замену за производњу из термоелектрана. При томе, оптимално је да се поред приватног сектора и ЕПС ангажује у изградњи обновљивих извора енергије. Подразумева се да то ЕПС ради у сектору хидроенергетике, али је потребно да коначно закорачи и у сектор обновљивих извора.

Наша земља је у претходним деценијама, захваљујући потенцијалима угља (лигнита) и хидропотенцијалима, била углавном у погледу електроенергетског биланса независна. Дакле, нисмо били увозно зависни са аспекта електричне енергије (не треба заборавити да имамо високу увозну зависност када је реч о нафти и гасу). Наши потенцијали обновљивих извора, пре свега сунца и ветра, као и велики технолошки напредак у соларној и ветроенергетици, омогућавају нам да будемо самостални у електроенергетским билансима. Оптималан начин изградње обновљивих извора и складишта енергије, даје реалан основ да Србија буде потпуно енергетски независна и од увоза нафте и гаса. Наравно, ово се неће догодити у наредних 10 година, али су наше перспективе да се то деси извесне.

Сунца и ветра, међутим, нема целе године, шта тада трошимо?

Истина је да их нема целе године, и осцилације у интензитету сунца и ветра се морају уравнотежити, односно балансирати. Овај аспект је код дела струке који обновљиве изворе не види као решење енергетских проблема дуго био кључни аргумент. Међутим, данас су научни и стручни радови и примена на мањим системима доказали да је варијабилност производње уз складиштење енергије (односно са примењеним технолошким опцијама флексибилизације) решење за будуће енергетске системе са високим учешћем обновљивих извора (чак до нивоа од 100 одсто).

Колико ће коштати киловат-сат произведен у новом „Б блоку” ако будемо морали да плаћамо таксу за угљен-диоксид?

Ово је свакако важно питање јер производња електричне енергије у термоелектранама постаје економски неисплатива са високом ценом тоне угљен-диоксида. Конкретно нови блок „Колубара Б” снаге 350 мегавата могао би да произведе око два милиона мегават-часова годишње који данас на тржишту вреде око 100 милиона евра. Са актуелном ценом тоне угљен-диоксида вишом од 50 евра такса је такође око 100 милиона евра. Она се у Србији данас не плаћа али је само питање времена када ће почети да се подмирује јер смо потписници међународних уговора из ове области. Ово је рачуница која показује неисплативост градње овог новог блока у околностима када је декарбонизација енергетике примарни задатак наше генерације да бисмо успорили климатске промене.

Објективно ће киловат-сат у новом блоку коштати са уваженим екстерним трошковима (заштите животне средине и здравља – који се делом виде и кроз цену тоне угљен-диоксида, трошкови одсумпоравања, пепелишта...) више од 100 евра по мегават-часу, док је цена киловат-сата из соларних електрана на најбољим локацијама на свету данас пала испод 15 евра по мегават-часу.

Колико би коштао киловат-сат из соларне електране?

Код нас би цена из соларне електране могла да буде око 30 евра по мегавату (имајући у виду савремене технологије, пад цена панела од седам пута у последњих десетак година). Закључак се сам намеће.

Кажете да цео процес декарбонизације и прелазак на „зелене киловате” неће ићи преко ноћи, план је нека 2050. година. Шта до тада радити са термоелектранама у Србији и радницима?

Енергетска транзиција је велика развојна шанса и број нових радних места која носе дигитализација енергетског сектора, технологије обновљивих извора, електрификација транспорта, енергетска ефикасност премашује број радника који би остали без посла.

Какав нам је тренутно квалитет лигнита и колике су реалне залихе?

Квалитет је сличан оном у претходним годинама. Тешкоће са лигнитом су огромне: нехомогеност налазишта, помешаност са земљом и потреба за додавањем мазута ради одржавања стабилног сагоревања. Резерве са постојећим капацитетима су за наредних неколико деценија, односно баш онолике да поступно до 2050. године угасимо све термоелектране. Њихова старост је забрињавајућа и одржавање ће бити све скупље.