Опробани „фактор“ Радоњић

Био би то добар сценарио за филмски трилер. Како је почела, текла, а како се завршила сезона кошаркаша Црвене звезде, од великих најава, преко скромних дела и суноврата, до подизања из пепела и проласка кроз циљ у маратонској трци са највећим такмацом из Подгорице, за прса...Најбољи српски клуб последње деценије освојио је пету титулу у АБА лиги и тако крочио на „црвени тепих” који га води до још једне евролигашке сезоне и надметања са европским великанима.

А, почело је бајком, повратком легендарног играча у улози тренера Саше Обрадовића, најаве дугогодишње сарадње и плана да „црвено-бели” чак нападну фајнал-фор. Лепо звучало, али у старту је кошаркашким стручњацима и неострашћеним „звездашима” било јасно да су направљене грубе грешке у селекцији. Две кључне позиције у тиму, плејмејкера и центра, практично су биле непокривене, тачније улоге поверене играчима који квалитетом не могу да „пребаце” преко граница АБА лиге.

Као стартни плејмејкер после четири сезоне у Грчкој (Родос и Промитеас) стигао је непознати Ленгстон Хол. У припремном периоду и на старту сезоне изгледало је да би могао да „вуче” игру, али све је пало у воду после повратка из повреде, а до краја су се мучили и Американац и Звезда. Као резервног плеја, а у ствари је више бек шутер, Обрадовић је видео Волдена, али и његова креација је била класична „поштапалица”, па се посегло за решењима, која су била „руски рулет” са пуним буренцетом! Прво је доведен Рочести, две сезоне раније један од најбољих Звездиних играча, али сада већ у озбиљним годинама, а због висине и недостатка мишића, још већи хендикеп у одбрани. Добио је двомесечни уговор и уз „срећно”, испраћен почетком децембра из Србије.

Обрадовићево „тумарање” по позицији на којој је сам поставио високе европске стандарде, завршило се са Кином Коломом. Дочекао је Шпанца уз похвале да је „изузетан играч, са изразитим лидерством”, али то је био Колом месецима без тима, тренинга и утакмица, са вишком килограма, спреман само за рекреативни баскет. Ипак, остао је много дуже него што се очекивало. Дао је неки допринос и после 25. децембра када се на Мали Калемегдан као спасилац вратио Дејан Радоњић, коме је, ипак, било јасно, да ту неће бити неке вајде. Шпанац је потом оболео од вируса корона, али до одласка почетком маја, није био у саставу. Нови-стари тренер је „у ватру” бацио младог Ускоковића и извукао „бинго”, јер је био међу заслужнима за освајање Купа Србије, када су недостајала чак петорица носилаца игре.

Лепо је пред почетак сезоне звучала вест да је први центар Албе Лендри Ноко појачао „црвено-беле”, али убрзо је стигла нова, да до потписа уговора неће доћи јер Камерунац има озбиљне срчане проблеме. Одлучено је да се у тешке европске битке и освајање АБА лиге крене са једином „петицом”, Кузмићем, који је после тешке саообраћајне несреће 2019. кошаркашки нестао у односу на сезону у Звезди када је био међу најбољим европским центрима и зарадио уговор са Реалом. Рачунало се на испомоћ Јагодића-Куриџе и Рита, али и то је био чист промашај. Брзо је доведен из Израела Тери, али Американац није показао ни један квалитет осим да „закуца” када се сам нађе близу коша, а руку на срце није било ни плејмејкера који би подигли Звездину унутрашњу игру, попут оних из претходних сезона – Јовића, Мицића, Волтерса, Вилијамса или Брауна.

Тери је добио излазну карту, као и О`Брајант, НБА појачање и велико разочарење. Момак ког је Милвоки изабрао на драфту, а играо још за Денвер и Шарлот, европску причу почео је у Макабију, а у Београд дошао из руске Локомотиве. Иако крилни центар, морао је да „копа” у рекету као класични, што му се баш и није допадало, навикао да много шутира, али са веома мало покрића. У фебруару га је Радоњић отпратио и решио да подвуче црту и крене испочетка.

Сама чињеница да скоро на пола сезоне преузимаш тим (и то какав) за већину тренера по сопстевном признању је чист мазохизам. Међутим, Дејан Радоњић је имао прегршт мотива да позитивно одговори на позив председника Небојше Човића, са којим се није баш растао уз загрљај, у јулу 2017, по освајању треће узастопне титуле у АБА лиги. Да му посао буде отежан, побринула се и корона, таман када су се видели први плодови рада, црни облаци су се надвили над Малим Калемегданом. Ни јаука, ни писка...Знао је шта му је чинити, али морала је да падне и жртва. Клупске амбиције о плеј-офу Евролиге су бачене у трње, али је Радоњић добро знао када је излаз из дугог и тамног тунела, да ће опет бити радости на Калемегдану, ватромета, упркос изостанку „шестог играча” – навијача.

Стављена је тачка на појачања (томе је сигурно допринела и финансијска ситуација), а игру је почео да гради по сопственом изуму, потврђеном са десет трофеја – „домаћим материјалом”. Препородио је Добрића, Давидовца, Симоновића и Кузмића, знатно унапредио игру Нока, који је од „изгубљеног” за кошарку стигао до најкориснијег играча финалне серије против Будућности. Храмала је Звезда и даље са плејмејкерима, још више због повреда и вируса корона, а у финалу практично играла без Волдена. Још већи проблем је био на позицији крилног центра, јер је тим пред епске дуеле са Подгоричанима остао без Јагодића-Куриџе и Рита, а Симанић је још раније напустио клуб, после још једне изгубљене сезоне. Какав су само посао под кошем обавили „сувоњави” Симоновић и Давидовац...

Све то надокнађено је „радоњизмом”, одбраном до последњег даха, личне грешке и тимском „хемијом” са играчима староседеоцима као професорима, који су новајлијама и странцима до детаља предочили како Радоњић прави шампионску игру. И гле, чудо се догодило. Уз помоћ Морнара који је Будућности одузео предност домаћинства у плеј-офу и предао га Црвеној звезди, главна Радоњићева реченица је била – „да одбранимо наш терен”. За титулу и Евролигу је било потребно „три из три”. Било је паклено тешко, али урађено хирушки прецизно, са тренером који је имао скалпер у руци уместо табле за цртање...

Успех тимски, са Радоњићем као главним фактором, а тројицом играча као извршним директорима. Сезону каријере, мада је њен већи део преседео на клупи или био епизодиста одиграо је Огњен Добрић. У финалној серији најбољи стрелац са 98 кошева (из игре 76-30) и важан фактор у одбрани од Кобса и Ивановића, уз, наравно, капитена Бранка Лазића, првог дефанзивца лиге. Џордан Лојд је испуцао велики број „ћорака” за реномираног шутера (96 поена, 84-33), али шампионском „тројком” пола минута пре краја у петој утакмици, оправдао је уговор. Ипак, ниједан од њих двојице није понео МВП титулу. После свега што је преживео у мање од годину дана, Лендри Ноко је као помилован „Божјом руком” израстао у Звездиног јунака. Што се поена тиче био је знатно „тиши” од Добрића и Лојда (54, шут 33-22), али дефанзивно и скакачки је био на највишем европском нивоу. Ухватио је у финалу чак 41 лопту (8,2 у просеку), а у петој у одсутву повређеног Рида из Будућности, био господар рекета и чувар Звездиног шампионског пламена.