Словенка и Бошњак међу Србима

Грмеч – У Лушци Паланци, под Грмечом, данас је око осам стотина душа. Осим Бошњака Енеса Османовића и Словенке Евавлије Кукољ, сви други су, као и пред рат, Срби.

Енес је своју имовину у Бијељини мењао са Србином за његову у Лушци Паланци. А Евавлија? Ех она је од четрдесет и пете године у Паланци. Под Грмеч је, како друго до пешице, из Словеније дошла са неком од партизанских јединица. Ту је упознала Титовог генерала Уроша Кукоља. И са њим остала... Свих десетљећа који су тутњали под Грмечом, Евавлија је са Паланчанима делила је и добро и недобро... И у избеглиштво је, деведесет и пете, отишла са Србима. Са њима се и вратила...

У Лушци Паланци, федералном делу санске општине, и данас се сећају времена од пре шездесетак и више година. Тек понеки судионик причао би о страдању око пет стотина Титових партизана и три пута више жртава фашистичког терора.

Горе, међу јеликама Грмеча, спомен-комплекс са монументом Титовим јунацима. Сав је у рушевинама. У некад велелепном хотелу данас штале за коње шумских секача.

(/slika2)У Лушци Паланци муслимани порушили све што им је, деведесет и пете, дошло под руку. И споменик Миланчићу Миљевићу легенди Грмеча. И на стотине кућа.

Ни кућа Симе Миљуша није остала. А тај Симо члан Младе Босне, касније и комуниста, био је једна од првих жртава Стаљинове чисте још 1939. године. Отишао је у Русију и био предавач на Лењиновој школи... Касније је скончао негде у Сибиру, прича историчар Ђуро Тркуља.

У Лушци Паланци је и прича страдању српског народа за последњег рата у Босни. Попут оне о злочину над Николом Савићем, Милком Новаковић, Јованком Симић и Стеваном Миљушом. Али и о још око хиљаду других који су, за офанзиве муслиманских војника у јесен деведесет и пете уморени под Грмечом. Осам српских бораца нађено је без главе недалеко спомен-комплекса на Корчаници.

У Лушци Паланци данас је „живота на кашичицу”. Ране зарастају, али младости нема због чега је и будућност крајње неизвесна. У месној четворогодишњој школи данас је само осам ученика. Пре рата их је било стотину пута више.

– Живи се од оног што нуди посна подгрмечка земља. Могло би и боље, али... Само од сточарства могло би се и те како добро живети. У Јелашиновцима, на пример, због тога што нема пута, српски повратници просипају дневно по хиљаду литара млека... И од шуме би се могло намаћи новца. Али кад си далеко од центара из којих се управља овом земљом, онда си препуштен сам себи. Остављен си на милост и немилост времену, каже Борислав Тешић.

-----------------------------------------------------------

И црквено звоно у избеглиштву

Када су бежали пред ножем и пушком припадника Петог корпуса, сељани Јелашиноваца, једног од петнаестак паланачких засеока, са собом су понели звоно са цркве Светог Јована Крститеља. У Подкозарју где су избегли, то звоно их је позивало на богослужење. Али и подсећало на родни крај у кога су се почели враћати деведесет и осме године. Са њима је у родни крај враћено из звоно које је и данас на звонику Јованке како Јелашиновчани од миља зову своју богомољу.