Борба за старатељство над љубимцем

Приликом развода, у Америци, све чешће се води спор о томе коме ће кућни љубимац припасти. О озбиљности оваквог суђења сведочи и податак да постоје и стручни консултанти, углавном специјалисти за понашање животиња, који посматрају понашање животиње у друштву својих власника, најмање сат и по времена и постављају уобичајена питања о томе ко више времена проводи са животињом, ко се више игра, ко је храни, распитују се о темпераменту љубимца, његовим свакодневним активностима...

Метод утврђивања привржености пса, који подразумева да једна особа стане на једну, а друга на другу страну и истовремено дозивају љубимца данас се сматра застарелим. Према таквом тесту, пресуда о будућем власнику пса ишла би у корист оног партнера код кога би пас прво отишао. У новије време више пажње посвећује се проучавању телесног говора животиње, колико близу седи једном, колико другом власнику, како се понаша када је мазе један и други... На основу ових опажања, ветеринари, стручњаци за понашање животиња, износе своје мишљење о томе ко је компетентнији да се стара о кућном љубимцу водећи при том рачуна да уоче са ким је љубимац остварио јачу везу.

Пре десетак година била је непојмљива идеја да ће бити потребно суђење да би се утврдило старатељство над кућним љубимцем. Оваква ситуација плод је активности и залагања бројних удружења за заштиту животиња. Ипак, идеја да животиње "заслужују свој дан на суду" није новa. У средњовековној Европи, животиње су се често сматрале одговорним за своје поступке, тако да им се судило уз присуство одбране и сведока, који су говорили о карактеру "оптужене" животиње. У скорије време, у Америци се развијају полемике у научним круговима, о законским правима животиња. Када се боље размисли, ова проблематика добија своју практичну страну: формира се стручни кадар, институционализују се права животиња, уводе се правила суђења.