Аутономија је чудо

„Свак си своје знаје.”
(Врањска пословица)

Није нимало чудно што Универзитет у Београду (УБ) има само један проблем. Толико је умних глава на УБ, па су све своје проблеме решили на време. Неке су ћушнули под тепих, а неке задржали у фијокама надлежних. Решавање многих одложили су за касније, тј. за никад. А у решавање једног, јединог и највећег проблема УБ укључило се много умних глава. Проблем је толико велики, па су у помоћ прискочили и академици. Тај проблем јесте Статут Православно-богословског факултета (ПБФ). Оно што највише брине најумније главе на УБ јесте што они, по садашњем Статуту ПБФ-а, не могу да наметну свог кандидата за професора ПБФ-а. А баш би ПБФ-у лепо пристајао неки преобучени дојучерашњи марксиста (омиљена дисциплина универзитетских каријериста) или још боље неки окорели атеиста. Они би, а не Српска православна црква, требало да дају сагласност који би марксиста, атеиста или неолиберал, а зашто не и јеретик, требало да буде изабран за професора ПБФ-а. Па да на ПБФ-у предаје марксизам, атеизам, можда и неолиберализам. Да осавремене Српску православну цркву. Овакви захтеви, који стижу са УБ, да се Власи не досете, увијени су у обланду аутономије. Један новински текст је мало да би се набројало шта је све та чудесна реч „аутономија” УБ прогутала и сакрила од јавности, те амортизовала све захтеве да се неке ствари рашчисте.

УБ је аутономан да за професора ПБФ-а именује марксисту, атеисту, неолиберала, слободног парламентарца, па да уместо догматике предаје марксизам. Црква, наравно, не може да има такву аутономију. Аутономија припада само УБ-у. УБ је аутономан да поништи нечији докторат због плагијата. Аутономан је и да професоре, који су дали докторску диплому за плагирани докторат, задржи на УБ и да ништа против њих не предузме. Да исти ти професори могу и даље да деле докторске дипломе плагијаторима, пословним партнерима, рођацима, пријатељима, познаницима, а зашто не и функционерима. Морао је да их задржи јер без таквих професора УБ не би имао чиме да се бави и коме да одузима докторску диплому.

УБ је аутономан да одлучује које проблеме ће да решава, а које неће, коју ће диплому да поништи, а коју неће. Аутономан је и да укине Суд части. И укинуо га је. Послушали су одмах савет једног политичара („Коме је до морала, нека иде у цркву.”), те су се, можда због тога, толико окомили на Цркву. Од укидања Суда части су многи са УБ имали корист и напредовали су на академској лествици. УБ је аутономан да професоре плагијаторе поштеди и задржи у својим редовима. Аутономан је и да у својим редовима задржи професора који се сладио, по сопственом признању, „ћевапима од људског меса”. Искористили су своје право на аутономију, па се нико није огласио ни овим поводом. Аутономан је и да не изабере и да отпусти професоре, који су испунили све услове за избор, али су јавно изнели делић онога што аутономија омогућава да се прикрије, заташка и да починиоци остану тамо где јесу. Такви су УБ-у потребни да припомогну да се онај једини проблем УБ-а реши.

Аутономан је и да одлучи да УБ не буде више на Шангајској листи на 300–400. месту, већ да буде на 400–500. месту. И не само да су тако аутономно одлучили, већ су то одмах и спровели залагањем свих запослених. Многи од запослених решавали су онај једини проблем који УБ има, па нису стизали да се баве научним радом. Јавност с нестрпљењем очекује да следећа аутономна одлука УБ буде 500–1.000. место на Шангајској листи.

Једном речи, аутономија је чудо.

Научни саветник