Шта би им Ђедо данас рекао

Да ли због тога што ово пишем на видовданско јутро („када се све јасније види”), или услед додатно скраћених рокова за предају текста – ови ће ставови бити можда мало оштрији и тврђи него што сте навикли у мојим колумнама.

Да, поново је у питању Црна Гора. Као што је Косово вазда – а о Видовдану особито – наше историјско „грдно судилиште”, на коме се види „ко је вера, а ко је невера”, тако је и Црна Гора и ставови према ситуацији у њој у великој мери „крст” и лакмус наше тренутне политичке свакодневице. Само што нам, ма колико да смо „информисани” у овом актуелном замешатељству недостају јасни видовдански оријентири, или макар оно – другачије, а слично – шта би им-нам Ђедо данас рекао?!

Оно што се већ на први поглед и без помоћи траве „видовчице” јасно види јесте то да је актуелна црногорска влада и Здравко Кривокапић лично на тапету овдашњих владајућих медијских и политичких кругова на начин на који то Ђукановићев режим свих ових година ни издалека није био.

Тај непријатељски став сада се – ретроактивно – покушава оправдати овом сребреничком резолуцијом, чије усвајање је болно одјекнуло у српској јавности. Али у тој, делом оправданој, а делом индукованој халабуци намерно се гура под тепих чињеница да сам Кривокапић ни по уставу, ни фактички, са тим предлогом, нити са усвајањем ове резолуције није имао ништа. А у српским режимским круговима означен је као главни и практично једини кривац, далеко већи од оних – и из власти и из опозиције – који су ту резолуцију предложили, ставили на дневни ред и на крају усвојили. Што све указује да готово ирационална београдска кампања против Кривокапића – поред „патриoтских” и „српских” – има и неке друге, „неполитичке” и још не до краја јасне мотиве.

Мислим, такође, да Кривокапић није требало да смењује министра Лепосавића, иако је овај у међувремену, бојим се, у најмању руку показао да није тимски играч, а можда и нешто више од тога. Али сама та смена нема суштинске везе са овом резолуцијом, коју би ДПС свакојако гурао рачунајући – као што је и било – да на тој осетљивој теми може да поцепа ионако крхко јединство скупштинске већине.

За писца ових редова нема сумње је усвајање резолуције о геноциду у црногорској скупштини – упркос „хуманистичким” образложењима и извесним амандманским ублажавањима, на која се сада позивају Алекса Бечић и његове демократе – било политичка грешка и поклон Ђукановићу и свима који догађаје који су довели до политичког земљотреса 30. августа прошле године виде само као „пролазну грмљавину” и прижељкују брзу  рестаурацију ДПС „нормалности”.

Колатерално, резолуција је омогућила и ДФ-у да коначно поентира, након политичког нокдауна на изборима у Никшићу и Херцег Новом, од којих су имали велика и испоставило се нереална очекивања. Но, сада, са гласањем против резолуције о геноциду, ДФ је дефинитивно поступио у складу са осећајем и жељама апсолутне већине својих гласача, што ће допринети учвршћивању њиховог током претходних месеци прилично пољуљаног рејтинга.

Кад мало боље погледамо, ова резолуција њеним предлагачима, односно мањинама и ДПС-у, није донела ниједног новог гласача, али је врло вероватно допринела да се опорави рејтинг ДФ-а.

И ја против тога немам ништа. Напротив. Ма колико у последње време вероватно нервирао део њихових присталица, последњи сам који прижељкује нестанак или руинирање ДФ-а. Поштујем њихов „минули рад”, без обзира на неке грешке – које су и довеле до тога да их митрополит Амфилохије склони из првих редова – као и њихов чврст став по „идентитетским питањима”. Али оно што ми смета и што мислим да није добро, нити је – чак и када би било добро – могуће јесте то да ДФ држи тапију на српске гласове у Црној Гори. Кажем, чак и када би то било могуће – а није – мислим да би то био увод у својеврсну „гетоизацију” српског елемента у Црној Гори. А ја желим да видим барем неколико озбиљних и кредибилних „српских” и „просрпских” опција (плус да остатак не буде антисрпски), па нека се онда међусобно такмиче у другим стварима, а не у величини љубави или мржње према „српству”, Србима и СПЦ. Ја желим да мрзитељски и на постулате Секуле Дрљевића и „паству” Мирашеве „ЦПЦ” редуковани Ђукановић буде политичка и идеолошка маргина, са којом „нико пристојан неће”, а не да слична – макар и релативно велика – политичка мањина и маргина буду црногорски Срби.

У томе је срж мог политичког, тачније, више концепцијског неслагања са делом колега и критичара, а не априорна симпатија или одијум према било којем тамошњем или овдашњем лидеру. Не смета мени кад ДФ јача. Али ми смета кад покушава да под своје скуте смести читаво црногорско Српство. А поготово кад у том покушају – као што је то био случај на изборима у Никшићу – игра „дупли пас” и фактички јача Ђукановића и ДПС.

Уосталом, ПРОТИВ ове резолуције гласали су и Марко Милачић (Права Црна Гора), као и неки посланици СНП (док су други били уздржани), а ЗА њу је гласала једна посланица Фронта из странке Небојше Медојевића. Дакле, ни ту ствари нису сасвим црно-беле каквим се покушавају представити. Но, како год, мислим да је из драме око усвајања ове резолуције несумњиво профитирао ДФ – а да су изгубиле Демократе, које су, иначе, у претходном, постизборном периоду изузетно вешто водиле политичку причу и готово дуплирале рејтинг.

Претпостављам да се Бечић нада да ће губитак надокнадити на другој, екс-ДПС страни (као и код западних амбасадора), мада се мени чини да је то рачун без крчмара и да су – слично као и „Фронтовци” претходних месеци – и „демократе” овом подршком резолуцији коју не подржава ни већина њихових симпатизера у суштини дунули ветар управо у Ђукановићева једра.

Далеко од тога да су премијер или ова влада непогрешиви и да се не може замислити боља. Али онај ко хоће да ову владу руши мора јасно да положи рачун на коју и колику већину рачуна – или ће, у противном, бити свесни или несвесни саучесник у рестаурацији ДПС-а и Ђукановићевом „великом повратку” још и пре него што је он до краја сишао са власти. А то му, узгред речено, уопште не би био први пут.

 Уредник часописа Нова српска политичка мисао