Време је за промену приступа

Кад се у „земљи кошарке” догоди онакав шамар, као онај прексиноћ у финалу олимпијских квалификација против Италије, онда по навици сви јурну у лов на кривце. Неко мора да буде крив, именом и презименом, јер то је неписано правило: кад се елиминише кривац свима ће бити лакше!

Неко ће, ваљда, смоћи снаге да каже – како даље? Које потезе треба повући да буде боље? Али, кренимо редом…

Овакав епилог могао се наслутити, после свега што се збивало у овом олимпијском циклусу, започетим потпуно измењеним системом квалификација у свим такмичењима Светске кошаркашке федерације (Фиба). Таква промена – ма колико била апсурдна (копирање фудбала) – директно је ударила у темеље националних тимова, и то оних најбољих на континенту, јер их је лишила помоћи играча из НБА лиге и Евролиге. Дакле, што више добрих играча имате – имате и више проблема како да саставите тим!

Таква промена захтевала је и брзу и конкретну промену приступа у раду репрезентације, али то је изостало. Тим се „крпио” од оних који су „слободни” пошто није било могућности да се бирају најбољи. Тако је дрес Србије у овом олимпијском циклусу (2017–2021) носило чак 54 кошаркаша: Марко Симоновић, Алекса Раданов, Огњен Јарамаз, Дејан Кравић, Новица Величковић, Мирослав Радуљица, Дејан Тодоровић, Далибор Илић, Раде Загорац, Алекса Аврамовић, Урош Трифуновић, Никола Ребић, Стефан Ђорђевић, Немања Дангубић, Стефан Пот, Јован Новак, Драган Апић, Бориша Симанић, Данило Анђушић, Марко Јеремић, Стефан Пено, Филип Петрушев, Лука Ашћерић, Марко Радовановић, Марко Луковић, Немања Ненадић, Милош Теодосић, Немања Бјелица, Никола Калинић, Драган Милосављевић, Василије Мицић, Стефан Јовић, Дејан Давидовац, Огњен Добрић, Бобан Марјановић, Миленко Тепић, Милан Мачван, Иван Паунић, Вања Маринковић, Стефан Бирчевић, Илија Ђоковић, Ђорђе Гагић, Сава Лешић, Стефан Јеловац, Никола Милутинов, Богдан Богдановић, Владимир Лучић, Немања Недовић, Бранко Лазић, Никола Јовановић, Никола Јокић, Марко Гудурић, Владимир Штимац и Огњен Кузмић.

У репрезентацији су играле две „врсте” играча – по заслугама (они које би селектор желео да види) и по нужди (они који су ту само док се не види ко све може да игра). У таквом амбијенту, нормално, ни мотивација није могла да буде код свих на истом нивоу. Живели смо у заблуди да Србија има „тим снова”: Теодосић, Богдановић, Мицић, Јовић, Бјелица, Недовић, Калинић, Лучић, Гудурић, Милутинов, Марјановић, Јокић. Али, био је то заправо тим у нашим сновима.

Само у протекле две године за репрезентацију је играло укупно 34 играча на четири „окупљања” (три рунде квалификација за „Евро 2022” и сада олимпијске квалификације). Изостао је континуитет у селекцији. Нестала је она чувена „идентификација и селекција” играча за национални тим. Морало је много више да се поради на томе, без обзира на то што се променило много тога: раније се преко репрезентације ишло у најбоље европске клубове и НБА, а сада се тамо стиже и без ње. Није тачно да многи не желе да играју за репрезентацију (то нам показују и Теодосић, Бјелица, Марјановић, Мицић, Јовић…), већ једноставно, морамо да се припремимо за другачије изазове.

Далеко од некадашње форме: Бјелица у дуелу са Полонаром (Фото ФИБА)

Кад се мало слегне прашина, сви ће – као и увек - рећи да је тренер крив. Међутим, да ли је могуће да је Игор Кокошков после свих успеха у протеклих неколико година (европски првак са Словенијом, најбољи резултати Грузије у њеној историји, први странац на клупи неког НБА тима) заборавио да ради свој посао. То је исти тај стручњак, само у другачијим околностима. Ако би на њега требало свалити кривицу, онда је крив због тога што је после склопљеног уговора са Кошаркашким савезом Србије (КСС) пристао да буде тренер Фенербахчеа. Ту је и Савез требало да инсистира да остане само везан за српску кошарку, по цену да то знатно више кошта.

Тако могу да функционишу Шпанци са Серђом Скариолом, пошто од циклуса до циклуса мењају само неколико играча. Хонорарни тренер може да ради у утврђеном систему, међутим, Србији треба неко ко јој је сто одсто посвећен. Са истим проблемима сусретао се и претходни селектор Александар Ђорђевић у другој половини свог мандата, када је био разапет између клуба и репрезентације.

Српска кошарка, која је одувек важила за авангарду и у организацији и у раду с репрезентацијом, не треба да следи пример неких земаља које имају „хонорарне тренере”. Њој треба професионалац, који је тренер и сениорске репрезентације и шеф укупне струке, неко ко одлучује о стручној политици Савеза, о начин тренирања од кадета до сениора, преко система такмичења и осталог. То би помогли и у оваквим условима, где репрезентација није више главни циљ у каријерама младих играча (већ је то НБА).

Када имате лошу припрему (која је много шира од једног такмичења), морате да будете спремни за лоше резултате. Пораз од Италије, у најважнијој утакмици у последње четири године, епилог је онога што смо видели у протеклих годину дана, када смо изгубили од Грузије у Београду и од Швајцарске у гостима (у претходном циклусу, у последњем секунду савладали Аустрију). Тако да ово и није неко чудо. Али много тога делује чудно, као рецимо то да селектор сазнаје из новина да најбољи играч НБА неће моћи да се прикључи репрезентацији за Олимпијске игре (на које нећемо ићи!). Да је са Јокићем било чврстог контакта, такве вести се онда не би прихватале са чуђењем.

Како даље, с којим играчима (било би погрешно мењати тренера)? Од јесени крећу квалификације за Светско првенство 2023, а следећег лета је Европско првенство у Италији, Чешкој, Немачкој и Грузији, на којем смо у Д групи (у њој су поред домаћина Чешке и Холандија, Пољска, Финска и Израел). У наредних годину дана требало би уигравати тим (од оних који су слободни и желе да играју) и донекле га подмладити, јер континентални шампионат је најмање важан од три велика такмичења. Фокусирати се на оно што је реално, а не на оно што је могуће „ако се све коцкице сложе”. Са селектором који живи и ради у Србији процес подмлађивања и промене приступа у раду био би безболнији и лакши. 

Италијански медији: ремек-дело против Србије у Београду

Пласман кошаркашке репрезентације Италије на Олимпијске игре у Токију, после победе против Србије у Београду, тамошњи медији називају великим подвигом.

Италија је прексиноћ у финалу олимпијских квалификација победила Србију 102:95 у хали „Александар Николић”.„Ви сте џинови! Србија је претучена, Италија одлази у Токио”, пише Газета дело спорт.

Овај лист додаје да је тим селектора Матеа Сакетија направио сензационални подвиг, јер се Италијани враћају на ОИ први пут после 2004. године.„После 17 година, Италија се враћа на Олимпијске игре. Азури су ноћ у Београду учинили чаробном и незаборавном победом против Србије са 102:95, уз незабораван меч”, наводи се у тексту.

Коријере дело Спорт пише о ремек-делу Италије против Србије.„Луда Италија! У Београду су Сакетијеви момци уништили Србију. Жељом, одлучношћу и талентом изборили су место на ОИ у Токију, после 17 година”, пише Коријере дело спорт.

Богдановић: Капа доле свима који су играли

Кошаркаш Атланте Богдан Богдановић подржао је саиграче из репрезентације Србије, после пораза од Италије у финалу Олимпијског квалификациог турнира у Београду.„Није био наш дан, то је спорт, дешава се и најбољима... Капа доле свима који су одвојили своје време да буду део репрезентације и ово лето! Идемо даље”, написао је српски кошаркаш на друштвеним мрежама.