Обраћање тужног песника

У стотом, јубиларном „Колу” Српске књижевне задруге објављена је нова збирка песама Ђорђа Сладоја (1954), под насловом „Манастирски баштован”. Књига је састављена од осам целина и нултог певања које је, у ствари, програмски пролог.

Од десет својих песничких књига Сладоје је пет објавио у СКЗ: „Велики пост”, „Свакодневни уторник”, „Трепетник”, „Плач Светог Саве” и сада „Манастирског баштована”, који је управо добио награду „Петровдански вијенац”.

Уводна песма „Утицаји”, по много чему аутобиографска, кључ је за читање читаве збирке. Ко је на Вас више утицао: Дучић, Шантић, Јејтс, Црњански, Рилке или гатке баба Милке?

Да бих „помогао” својим тумачима који су ми од почетка приписивали утицаје разних песника, чак и оних поетички неспојивих с мојим певањем, као нпр. Јесењин и Миодраг Павловић, саставио сам кратак инвентар утицаја – животних и књишких. Као носилац и симбол животног искуства и усменог предања, баба је од почетка била у вођству, али су наведени и ини песници некако изједначили – у другом полувремену које је још у току. Борба за утицаје и превласт над песмом биће тешка и неизвесна до самог краја. А ја се надам и продужецима.

Спајате прошлост и садашњост, старо и ново, детињство и зрело доба. Има ли новог без старог. Шта ће са нама бити ако се опет одрекнемо традиције и још једном почнемо од нуле?

Све се то спаја, прожима, судара, поништава и обнавља и у животу и у поезији, од када је света и века, а у конкретном случају своди се на питање историјског и културног континуитета. Код срећнијих, да не кажем и мудријих народа тај је континуитет очуван, а код нас је све то искидано и изровашено. Прошлост нам се указује у нејасним фрагментима, читави векови су затамњени, важни догађаји прећутани, истине фалсификоване... Не знам шта ће са нама бити и не желим да пророкујем, али јасно је, ваљда, да се сталним подривањем темеља не може стићи до крова. А буде ли свака генерација почињала од нуле, остаћемо на нули „дизајнирати нулу и шминкати ништавило”. И то, за утеху, звати напретком.

Творца питате: „Кад те нема на Косову шта ли радиш – Боже где си”?

На наше све тише и промуклије узвике – Косово је света српска земља, срце Србије, златно језгро нашег идентитета, темељ државе и културе, наша духовна вертикала... они одговарају појачаном изградњом војних база, бордела и складишта за муницију и дрогу. Поражени и понижени, немоћни пред силом која узима „земљу и градове”, гледамо како „бива што бити не може”, како у прозирној „драматургији издаје” Косово клизи у помрчину. Наше жалбе и молбе, апели и аргументи не допиру до земаљских судија. Коме да се обрати тужни песник осим Свевишњем – кад ће помоћи ако сад не помогне.

У недавном рату неки су, у наше име, радили ружне ствари за „шаку сребрњака”. Да ли је ово што нам се дешава заслужена казна?

Немам ни најмање дилеме – ко год је погазио божје и људске законе, ко је, дакле, починио злочин – треба и мора да буде кажњен. Некажњени злочин призива освету, а невина жртва тражи да буде намирена. У том црномагијском кругу одвијао се знатан део балканске историје двадесетог века. У том је знаку вођен и грађанско-верски рат који је почео растурањем Југославије, а завршава се демонтажом Србије. Рађене су страшне ствари и почињени тешки злочини, а актери се – поприлично равномерно, скоро, „братски” распоређени – налазе на свим странама. Али, произведена је и „замрзнута” слика о томе да су Срби једини кривци и највећи злочинци. Као да смо ми, тек поткрај двадесетог века, измислили и патентирали обичај да се у рату убија. Други су у самоодбрани узвраћали смоквама и зерделијама...

У рату сте и Ви „учествовали”: „Њушио сам и ја по трагу хијене/ Да превијем стихом још неубијене”?

Познато је да рат као тема, још од Хомера, неодољиво привлачи песнике. Заиста је фасцинантна колико и страшна ледена рачуница оних који ратове планирају и воде, а још је страшнија ирационална сила која људе масовно увлачи у вртлог међусобног истребљења. И кад се ратује за најсветије идеале, најчешће је крајњи циљ – ратни плен. Једни напуне гробове, други џепове. А песник, у најбољем случају „ућари” понеки стих, можда и целу строфу. Он је ту нека врста лирског санитета.

У другом певању је и песма о белоглавом супу и месу из Бразила. Песма, дакле, може да настане и на основу вести или фотографије из новина?

Песма и настаје од вести и слика које нам неко шаље из сећања, из снова и привиђења, из живота и књига, а понекад и из новина. Употреба тзв. паралитерарне и документарне грађе поодавно је легитимна у књижевном поступку, истина више у прози, али ни поезији не може нашкодити. Непосредан повод за песму „Орловско следовање” била је новинска вест да је неко украо „месни доручак” намењен белоглавим суповима, како би се спасла ова ретка врста. И не само она.

Говорите и о полусвету („То што је уморни Творац/ С плевом замесио/ Од половне глине”) који управља нашим животима?

Полусвет не спада међу моје омиљене теме. Могао бих рећи да је на неки начин изнуђена, јер толико се то намножило, прозлило и острвило, разгранало и размахало у свим правцима да постаје просто неподношљиво. По неморалу сваке врсте, по грамзивости и безобзирности, по спремности на све – то превазилази Дисову имагинацију из песме „Наши дани”. И што је најгоре то би одмах да успоставља мере и стандарде, да утврђује кодексе и системе. То има незајажљиву жељу за влашћу и власништвом над свиме.

Уз мало претеривања, а имајући на уму часне изузетке, могло би се рећи да је на делу секта, зарад пљачке удружена против народа – о народном трошку.

Како разумети ироничну песму „Пад у прозу”: као засићење поезијом, као недовољну бригу друштва према песницима или као љутњу на критичаре који предност дају прози, нарочито роману?

Све то што сте навели може помоћи при разумевању ове песме. Али требало би додати и страх од „пада у прозу”, заправо од света у коме се не може летети ни на „крилцима рима”.