Траговима стопала до куће Дарела

Специјално за „Политику”

Белпаи ‒ Енглеском књижевнику ирског порекла, Лоренсу Дарелу Нобелова награда за књижевност измакла је за длаку. Његово култно дело „Александријски квартет” било је у најужој конкуренцији, али те 1962. године високо признање припало је америчком писцу Џону Стајнбеку. Будући да су неке штуре информације ипак касније процуреле из Шведске академије, јавност је сазнала да су се, уз што шта друго, копља прилично ломила око њега. Не доводећи у питање да је реч о заиста изванредном делу (које ће га убрзо прославити), али не и довољном за победу („треба сачекати да напише још нешто”), уваженим члановима жирија сметао је највише његов „проблематичан начин живота” неприхваљив за оно време.

Епитети да је „аморалан, опсесивно везан за жене, телесну љубав, секс и суровост” пратиће га паралелно са атрибутима да је „велики заљубљеник у уметност, стваралаштво и Грчку” где је иначе провео добар део свог живота.

Пре него што ће се дефинитивно скрасити у Прованси са четвртом женом и умрети 1990. године, три године је боравио на Кипру (дошавши из Венеције 1953. године), у сеоцету Белпаи, на северној страни острва.

Пошто се данас лакше може прећи с једног краја на други и даље подељеног острва (на грчки јужни и северни турски део), прилика је која се не пропушта (поготово за новинара) да се види бар кућа у којој је изузетно креативан писац и песник написао „Горке лимунове Кипра” (1957. године).

Попут француског љупког места Евијана, на обали Женевског језера, чији су тротоари од пристаништа означени златним капима воде као сигурни путоказ до чувеног изворишта, тако се и овде, у Белпаиу неко досетио да отисцима ципела обојених у плаву боју покаже пут до пишчевих врата.

 Готово на врху брда, одакле се види очаравајуће плаветнило Медитерана чији таласи запљускују обалу Кирење, удаљене 6,5 километара, стоји затарабљена Дарелова кућа. Типична за оно време и поднебље, али сада уочљиво штрчи међу неколико нових вила власника очигледно дубоких џепова.

Тишина избија из њених зидова и затворених прозора па је питање да ли ту ико данас живи. Можда је то музеј или спомен-кућа познатог станара? Једини знак да је ту стварно живео Дарел јесте мала округла плочица изнад врата на којој пише „горки лимунови” на енглеском језику.

Недеља је, гори ваздух у сред поднева (41 степен је у хладу) и никог нема по уским пролазима између кућа. Тек у једној сваштари за туристе власник који говори само турски само је од помоћи при куповини у тишини.

Траг стопала ипак је најпоузданији водич до избледеле, давно снимљене панел фотографије оног чувеног из књиге „дрвета доколице” под чијим је крошњама, са грчким комшијама Дарел проводио сате и сате пијући домаће („сељачко”) вино. Ту је, уз мирисе лаванде, маслина, нара, рогача и лимунова, које је и сам узгајао, налазио инспирацију за писање.

Да ли баш ту или са прозора своје куће као да је откривао значај „горких лимунова” који колико год красе цело острво толико су и неми сведоци живљења самих Кипрана. Тачније жути плодови су само метафора, многи се слажу, за односе Британаца и Грка (силна политичка превирања и несугласнице око самосталности и припадности), али и Грка и Турака, њихово хронично неразумевање које је и данас актуелно и на снази.

Овај Дарелов путопис, питак и лако читљив, открива неспорно и његову искрену жељу да продре у срж историје овог малог стратешки важног геополитичког острва. Отуда и започиње књигу цитатом извесног Вилијама Хепфорта Диксона (Британски Кипар 1887) да „путовање у правцу Истока мора започети од Кипра”.

Да је за Дарела чин писања порок, како је тврдио, и да пише као што други људи воде љубав, можда се разоткрио већ са првом његовом „Црном књигом” у којој се по оцени неких критичара осећа велики утицај његовог ментора и пријатеља Хенрија Милера. Њему је послао рукопис на читање уз поруку („па га онда баци у Сену”). Дело је објављено у Паризу 1938. године са предговором Т. С. Елиота. У Енглеској тек 1973. године будући да га је пратио глас да је благо порнографско дело пуно опсцености и бруталности.

Рођен у Индији (1912), Лоренс Дарел се, као аташе за културу у британским посланствима и амбасадама по свету, често селио од Египта до Аргентине, Југославије, Грчке, Кипра да би завршио живот у Француској.

Дарелова књижевна каријера трајала је готово пет деценија. Пишући предговор за Милерово „Ружичасто распеће” (Sexus, Plexus, Nexus) придружује се свом пријатељу у побуни против владајућег морала речима да је Хенри одлучио да жигоше зло и каже истину, па да је његово дело једно од најодважнијих, најбогатијих и најскладнијих подвига у овом подручју после Жана Жака Русоа. Шумовито, тихо и мирно месташце Белпаи, малог броја становника од 1974. после турске инвазије на Кипар (као одговор на жељу грчког дела за спајање са матицом земљом) налази се под управом самопроглашене Турске Републике Северни Кипар (признаје их једино Турска, а Европска унија их је примила 2004. као нерешено подељено острво). Туристима је занимљиво због Дарелове куће и прилично очуваних остатака једног љупког манастира грађеног у готском стилу. Карта за обилазак унутрашњег дела Опатије мира (Abby of Peace) кошта два евра ако се немају турске лире.

Више пута подигнут, па срушен, поправљан, преправљан и дограђиван, овај свети храм, сигурна кућа али и уточиште, бележи смену станара различитих вера и нација (како су се мењали власници здања), а његова историја, по једној од две различите верзије, почиње са доласком извесног монаха Августињанина из Јерусалима још у 11. Веку, када је Свети град пао у руке чувеног Саладина .

Археолози и стручњаци, сигурно ће се боље снаћи у лавиринту датума, догађаја и имена ко је када био, градио, рушио и владао на овом месту.

Испод дебелих манастирских зидина, подигнутих на 220 метара од нивоа мора, надалеко се простире обала Кирење и Медитеран. Призор је величанствен и због тога вреди доћи у Белпаи.